Хероине Првог светског рата

Хероине I светског рата

 

Ко су хероине?

 

Милунка Савић

Милунка је у Балканским ратовима учествовала представљајући се као мушкарац, а касније се посветила улози мајке и хранитељкеНајодликованија жена Првог светског рата Милунка Савић умрла је пре 40 година. Жене борци у српској војсци биле су револуција, па пут до признања није био лак. Милунка Савић учествовала је у Балканским ратовима представљајући се као мушкарац. После рата, посветила се улози мајке и хранитељке, а ишколовала је више од 30 деце.Жена која је обележила Велики рат, Милунка Савић умрла је пре 40 година. Носилац је војне златне Карађорђеве звезде са мачевима, златне медаље за храборост „Милош Обилић“, Легије части ИВ степена, Легије части В степена, француског Ратног крста  и споменица (Албанска споменица и споменица Солунског фронта 1915-1965).Рођена је крајем 19. века у селу Копривница, недалеко од Рашке. Учествовала је у Балканским ратовима под именом Милун Савић. Шишала је косу и повија груди како се не би открило да је жена. Милункина „тајна“ откривена је пошто је у Брегалничкој бици (1913) рањена у груди.Ипак, због успеха који је показала у борби рат је завршила са чином каплара српске војске. У Првом светском рату била је део чувеног „Гвозденог пука“, најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило“. За показано јунаштво у Колубарској бици одликована је златном медаљом за храброст „Милош Обилић“. Милунка је преживела и велику аустро-угарску и бугарску офанзиву и повлачење преко Албаније.У јесен 1915. године Милунка је тешко рањена у главу у Македонији и тако повређена повлачила се преко Албаније. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт где је учествовала у биткама које српска војска води на лето и јесен 1916. године.Милунка Савић је показала велику храброст у борбама заробила је 23 бугарска војника, помагала у достављању муниције, истакла се у бомбашким нападима. Престолонаследник Александар Карађорђевић одликовао је 1917. године војничком златном Карађорђевом звездом са мачевима, убрзо затим добија и одликовање француске војске Легију части В степена, а касније и француким Ратним Крстом и официрском Легијом части. После рата, хероина Великог рата радила је у Босни и Херцеговини као куварица, болничарка, прегледачица у фабрици војних униформи. Тада се удала за Вељка Глигоровића, са којим је добила кћерку Милену, али је убрзо усвојила још три ћерке: Вишњу, Радмилу и Зорку. Међутим, брак је кратко трајао, тако да Милунка сама подигла четири ћерке. После ургенција  ратних сабораца 1929. године запослила се као чистачица у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века.

 

Милица Миљанов

Као добровољац са пушком у руци, важила је за пример неустрашиве српске жене с почетка 20. века. Њен отац није имао синове, па је ратнички жар и родољубље усадио у кћерке .

“Ја сам их гледао на ратишту, с пушком и бомбом у руци, и у болницама, у којима су на материнске и сестринске груди привијале рањене јунаке, и у повлачењу кроз непроходне албанске гудуре, где се на немоћне и сломљене болом пуцало у леђа из заседа, у којима се масовно умирало од глади и зиме… Гледао их и дивио им се! Ни страха, ни колебања, ни суза, ни уздаха! Није било жртве које оне не би могле да поднесу за своју Отаџбину. То су одважне кћери Србије, мајке и сестре јунака са Цера и Колубаре, мојих ратних другова, којима је Отаџбина била преча од живота и које су, бирајући између понижења и смрти, изабрале смрт… Није у то време било француског официра који не би радо, у знак најдубљег поштовања, положио свој мач пред ноге ових јунакиња. Оне су својом храброшћу и својом патњом задивиле свет…”

Овако је о храбрости српских жена које су у Првом светском рату ставиле главу у торбу и отишле на фронт забележио француски новинар, Анри Барбија. Знао је да је припадницама нежнијег пола било забрањено да носе пушке, јер је било јасно где је њихово место, али су многе ипак облачиле униформу и војничке чизме, одлазећи тамо где их је љубав према отаџбини водила. Када је говорио и писао о њима, овај новинар је мислио и на Милицу Миљанов. Њена улога у Првом светском рату је била више него велика. Храбра и смела ћерка војводе Марка Миљанова послушала је своје срце и са пушком у руци отишла да брани свој народ. Њен отац није имао мушке наследнике, па се говорило да је тај ратнички жар, који је горео из љубави према српском роду, усадио у своје ћерке. Највише се распламсао у Милици, што се видело одмах на почетку избијања Великог рата када је отишла на фронт, раме уз раме са мушкарцима. Тиме је осветлала и очев образ, јер није имао синове који би наставили његовим путем, али је зато имао храбру ћерку. И био је веома поносан на њен гест.

Милица је била сигурна у одлуци да се пријави у добровљце, не моравши да скрива идентитет, као што су у то време чиниле многе жене. Било је толико девојака које су се лажно представљале, па је, рецимо, познат случај Антоније Јаворник, која се, да би заштитила породицу и спречила евентуалну одмазду, пријавила под лажним именом, а потом учествовала на Церу, Дрини, Колубари, Кајмакчалану. А Милица Миљанов је, поносно носећи породично име, од почетка до краја Првог светског рата била на фронту. Док су и неки мушкарци покушавали да га ескивирају, она се од пушке није одвајала пуне четири године.

 

Славка Симић

О Славки Томић данас се у Србији не зна готово ништа. Једини подаци о овој жени која се борила за слободу долазе из француског листа Еxцелсиор који је 1916. године из Солуна у свет послао причу о храброј Српкињи. Поменути лист ју је чак два пута стављао на насловну страну и од тад јој се губи сваки траг јер не постоје писани подаци о томе шта се касније десило са њом.

Еxцелсиор пише да Славка Томић улази у рат са 16 година као комита и да је први пут рањена код Сарајева 1914. године. Пут ка слободи ју је 1915. године одвео на подручје данашње Македоније где се на планини Бабуна североисточно од Прилепа борила против Бугара. Ту је, новембра месеца 1915. настала и њена једина позната слика чији је аутор француски сликар Алмери Лобел-Риш. Верује се да је одатле успела да оде у Солун и буде једна од ретких српских војника који су избегли Албанску голготу.

Андрија Шошић, аутор књиге Србија у Првом светском рату – хронологија дешавања, тврди да је Славка Томић оперисана у француској болници у Солуну, где јој је из колена извађен метак који је вукла још од рањавања у Сарајеву. Како су Французи тада писали, њена једина жеља била је да се врати на фронт како би се борила против Немаца и Бугара.

Године 1916. тада осамнаестогодишња Славка постаје наредник српске војске. О девојци нежног, дечијег лика, која би се мрштила једино на помен непријатеља, последњи подаци датирају из те 1916. године. Захваљујући француским ратним репортерима, име ове храбре девојке остаће забележено у историји Великог рата.

 

Василија Вукотић

„Црногорска вила“ која је по традицији памћена по храбрости, скромности и посвећености слободи и части српског народа. Рођена је 1897. на Цеву. Ћерка чувеног сердара Јанка Вукотића. Учествовала је у Балканском рату као болничарка а у Првом светском рату се налазила уз свога оца у Мојковачкој бици као једина жена која је учествовала у тој бици.

Забележено је њено детаљно сведочење о потресним тренуцима Мојковачке битке. Захваљујући њеном памћењу, упамћене су речи Ђуре Вукотића: „Вазно је да братска српска војска измакне. Ако ми изгинемо имаће ко да нас освети и сатре швапску силу. Ничија није до зоре горела.“ Између два светска рата се удавала два пута и оба пута је остала удовица.

 

Флора Сендс (1876-1956)

Флора је рођена 1876. у Јоркширу (Енглеска). У младости је учила да јаше, пуца из ватреног оружја и вози аутомобил. Радила је као секретарица. Уочи Првог светског рата је завршила курс за болничарке. У првој години рата Флора је радила као болничарка у „Гвозденом“ пуку „Кнез Михаило“.

У току повлачења ка Албанији се пријавила као војник‐добровољац и прикључила се борбеним јединицама у коме је већ војевала Милунка Савић. На Солунском фронту је постала командир одељења где се истакла у борбама код Горнићева и Кајмакчалана. Због задобијених рана, неко време је провела у Енглеској где је објавила кратку аутобиографију „Енглескиња, жена-наредник у српској војсци“ и заједно са Евелином Хаверфилд основала је Фонд за прикупљање помоћи српским војницима и ратним заробљеницима.После опоравка се вратила у своју јединицу и учествовала у борбама. Постала је прва жена официр у српској историји. Удала се за свог ратног друга Јурија Јуденица.

 

Мабел Ен Сент Клер Стобарт

Она је је руководила „Мобилном женском јединицом за болесне и рањене“ у Великој Британији, основане 1907. године да координира деловање између пољских и стационарних болница у случају рата. Као поборник покрета жена за равноправност, Мабел је веровала да ће жене добити право гласа када буду доказале своју способност да учествују у одбрани земље.

То је био мотив да у Балканском рату и Првом светском рату организује болнице за пружање помоћи рањенима и болеснима. На челу Треће јединице Српског потпорног фонда у Крагујевцу, руководила је пољском болницом.

Објавила је књигу „Огњени мач у Србији и другде“, коју је посветила престолонаследнику Александру Карађарђевићу и српском народу. У књизи је причала о дружењу са Србима и приказала Србина као сељака-војника који није суров и окрутан, дивљак зељан борбе, већ човек који воли своју породицу и отаџбину.

Наталија Бјелајац (1893-1974)

Млада Антонија Јаворник напустила је родни Марибор после завршене осмогодишње школе и придружила се српској војсци у Крагујевцу. Променила је име у Наталија Бјелајац, што је било неопходно да би заштитила родитеље које је оставила у Аустроугарској царевини. Учествовала је у оба Балканска рата и одликована је Медаљом за храброст „Милош Обилић“. Први светски рат дочекала је у околини Шапца, на Кајмакчалану је заробила 30 бугарских војника, била је сведок умирања на Крфу и Виду и пробоја Солунског фронта, а рањавана је чак дванаест пута. Умрла је 1974. године, на шездесетогодишњицу Церске битке.

Наредница Наталија Бјелајац одликована је Националним орденом Легије части (фото извор сербиосунидос.цом)

 

Мирка Грујић (1869-1940)

Кћерка политичара Јеврема Грујића заветовала се да ће помагати другима. У време рата повлачила се са српском војском преко Албаније, са којом је остала до ослобођења. Била је председница хуманитарно-образовног удружења Коло српских сестара чак двадесет година, што јој је омогућило да помаже сиромашнима и болеснима. Одликована је Медаљом за храброст „Милош Обилић“ и на позив краљице Марије постала је прва почасна дама двора.Мирка Грујић говорила је пет страних језика, сликала и свирала клавсен

 

Софија Јовановић (1895-1979)

Штета је што отац Софије Јовановић није поживео довољно дуго да се увери у храброст своје кћерке, јер је умео да се жали што нема сина јунака. Софија се прикључила српској војсци у време Балканских ратова и била је прва жена којој је то пошло за руком. Није је мимоишао ни Први светски рат, када је била толико неустрашива да су је Французи прозвали српском Јованком Орлеанком. Учествовала је у биткама на Дрини и Колубари, преживела повлачење преко Албаније и пробој Солунског фронта. Њени подвизи заборављени су када се после рата повукла из јавности, иако је одликована за јунаштво чак тринаест пута. Софија Јовановић се продружила војсци под именом Софроније

 

Љубица Чакаревић (1894-1980)

Ова учитељица из Ужица пркосила је окупационим снагама тако што је одбила да настави да се бави просветним радом. Уместо тога, придружила се оцу и тројици браће у рову на Солунском фронту. Пешачила је скоро месец дана да би стигла на одредиште 1918. године и донела српској војној команди важне податке из отаџбине. Регент Александар Карађорђевић одликовао ју је Медаљом за храброст „Милош Обилић“. Приликом једне посете брату умрла је 1980. године у Сарајеву, где је и сахрањена. Њени посмртни остаци пренешени су у Ужице пре неколико месеци.

 

Евелин Хаверфилд (1867-1920)

У току Првог светског рата британска бароница Евелин Хаверфилд радила је као медицинска сестра у болници у Лазаревцу, коју је током повлачења, уз помоћ колегинице Едит Холовеј, успела да евакуише за само осам сати. Убрзо се придружила Елси Инглис, још једној славној лекарки из организације Болница шкотских жена, која је помагала рањеницима у Србији. Када се рат завршио, Евелин се доселила у Бајину Башту, где је основала дом за ратну сирочад и оболеле од туберкулозе. Све што је имала заменила је за храну, медицинску опрему и одећу, коју је дала станарима дома. Одликована је Орденом Светог Саве и Орденом белог орла са мачевима, а сахрањена у порти цркве Светог Илије у Бајиној Башти.

 

 

Елизабета Рос (1878-1915)

Била је једна од првих жена која је завршила студије медицине на Универзитету у Глазгову. У Србију је дошла као добровољац, под покровитељством руске владе. Била је лекар у Првој војној болници у Крагујевцу, граду који је 1915. године био жестоко погођен епидемијом тифуса. Упркос ужасним условима и уверењу да ће и сама тешко избећи инфекцију, наставила је да се бави докторским позивом. Убрзо је оболела од тифуса у тридесет седмој години живота и, после непуне три недеље, постала једна од многих Британки које су током рата преминуле у Србији. Сахрањена је у Крагујевцу, поред волонтерки Мејбл Дермер и Лорне Ферис.

Елизабета Рос преминула је на рођендан, 14. фебруара 1915.

 

Љубица Луковић (1858-1915)

Само два дана пре него што је од тифуса преминула Елизабета Рос, од исте болести преминула је и Љубица Луковић. Била је председница Кола српских сестара, учитељица, преводилац и болничарка. Под њеном управом, Коло српских сестара одушевило је војнике дуж пруге БеограђНиш у време Балканских ратова, када је невероватном брзином, у току ноћи, сакупило храну, пиће и санитетски материјал, који је рањенике дочекао ујутру. У време Првог светског рата Љубица је спалила архиву удружења да ниједна чланица не би страдала. Тифусом се заразила у Ваљеву, када је донела помоћ и помагала оболелима. Постхумно је одликована Медаљом за милосрђе „Флоренс Најтингејл“.

Љубица Луковић – једна улица на Звездари носи њено име.

 

Мејбл Грујић (1872-1956)

Американка Мејбл Гордон Данлоп променила је презиме када се удала за српског дипломату Славка Грујића. Од тада почиње њен добротворни рад и невероватна посвећеност нашој земљи. Мејбл Грујић је држала предавања о Србији широм САД, обезбедила новац за подизање Дома ученица средњих школа у Крунској улици, објављивала чланке у највећим америчким листовима, прикупила велике прилоге за Црвени крст, Београдско женско друштво, Коло српских сестара и друга удружења. По избијању Првог светског рата у Србију је дошла трећом класом да би уштедела што више новца од прикупљених донација. Радила је као болничарка у Крагујевцу и с једнаким жаром наставила да ради за интересе Србије када се рат завршио.

Мејбл Грујић одржала је предавање о Србији пред неколико хиљада студената на Принстону .

 

 

 

Драгиња Бабић (1886-1915)

Постала је доктор 1905. године у Берлину, у време када у нашој земљи није било много жена лекара. Каријеру је започела у Ваљеву, где је током Балканских ратова била управник резервне болнице. Са српском војском повукла се у Пирот 1914. године и радила као управник окружне болнице, али се после Колубарске битке вратила у родни град, у којем је на стотине људи дневно умирало од тифуса. Попут наше чувене сликарке и болничарке Надежде Петровић, помажући другима Драгиња се и сама заразила тифусом. Имала је двадесет осам година када је преминула.

 

 

 

Мирка Грујић

Мирка Грујић је рођена 1869. године у Београду као једно од десеторо деце Јелене и Јеврема Грујића, државника и дипломате који је предводио Србију током 19. века. Била је веома интелигетна и образова за своје време, тако да је говорила пет страних језика, сликала, свирала клавсен. После смрти млађе сестре Милице, повукла се из јавног живота и време проводила у кући. Са почетком Балканских ратова и Првог светског рата, Мирка се прикључила као добровољна болничарка и помагала, што је био и њен завет и жеља.

Са српском војском се повлачила преко Албаније, са којом је остала до ослобођења и повратка у Београд. За свој рад и допринос у збрињавању рањеника одликована је Медаљом за храброст. После рата је постављена за председницу Кола српских сестара, чији је члан била од раније. На том месту је провела двадесет година, бринући се о сиромашним, болесним, сирочићима, помагала девојкама да се школују или да изуче неки од заната.[2]

На позив краљице Марије прихватила се да буде прва почасна дама двора и са краљевским паром, који ју је изузетно ценио, присуствовала званичним протоколарним посетама у земљи и иностранству.

 

Анка Ђуровић,

рођена Црвенчанин (1850 — Београд, 1925) била је српска болничарка у првом Српско-турском рату, Српско-бугарском рату, оба Балканска и у Првом светском рату. Одликована највишим признањем за хуманост, медаљом за милосрђе „Флоренс Најтингејл“ (5. октобра 1923), коју је установио Међународни црвени крст.[1].

Анка Ђуровић (девојачки Црвенчанин) рођена је 1850. године. Била је удата за директора Крушевачке гимназије Михајла Ђуровића, са којим је имала четворо деце; једну ћерку и три сина. Муж јој је рано умро, па је сама одгајала децу, тешко и у немаштини.[2] До краја живота словила се удовом Михајла Ђуровића.[3]

По избијању првог Српско-турском рата, 1926. године, добровољно се пријављује у Војну болницу у Крушевцу. Када је болница после пада Крушевца евакуисана, Анка одлази у Београд где је наставила да ради као болничарка у руској болници кнегиње Шаховске.[4]

Постаје чланица Кола српских сестара и када 1909. године српски Црвени Крст оснива курсеве за добровољне болничарке, Анка се пријављује међу првим полазницама. Тада она овладава најсавременијим знањима и вештинама и по завршетку теоријског курса прелази на практични рад, на хируршко одељење[3] у Општој државној болници. Ово одељење основао је и водио др Војислав Суботић, у то време водећи хирург у Србији,[5], син Савке Суботић, прве председнице Кола, и др Јована Суботића.[6]

Касније, такође као болничарка, учествује у ратовима који су се на тлу Србије водили у бурним годинама .[7] По завршетку Првог светског рата Анка се вратила у Београд, где је и умрла, 1925. године.[1]

Добровољно ангажовање у ратовима[уреди]

Послом болничарке Анка Ђуровић почела је да се бави већ у 26-ој години.[7]

Српско-турски и Српско-бугарски ратови на крају 19. века[уреди]

По избијању Српско-турског рата, 1876. године, Анка се ангажује као добровољна болничарка у војној болници у Крушевцу. Болница је била смештена у згради гимназије, слабо опремљена и материјалом и медицинским кадром. Када су Турци, ипак, успели да освоје оближњи Ђунис, војна болница у Крушевцу морала је да буде евакуисана,[5] Анка Ђуровић одлази за Београд, где наставља да ради као болничарка у болници кнегиње Шаховске,[2] у згради тадашње Велике Школе. За време српско-бугарског рата 1885. поново је у резервној болници у Учитељској школи.[3]

По избијању Првог балканског рата 1912. године, дочекује прве рањенике са Мердара, а након ослобођења Скопља и Призрена тражи од Врховне команде дозволу за одлазак на фронт, јер су се међу борцима налазила и њена три сина. Таква дозвола ником није давана, али већ поштовања достојна и енергична Анка Ђуровићка успева да је добије. Одлази као добровољна болничарка прво у Призрен па у Скопље, где је неговала је и свог најмлађег сина, оболелог од менингитиса.[3]

На истом задатку била је и током Другог балканског рата, када је као болничарка организовала дочек рањених и болесних на железничкој станици у Београду.[2] она на жељезничкој станици у Београду дочекује рањенике и болеснике. Током рада са болесницима и она се заразила колером. Оздравивши она не напушта тзв. „колеричну бараку” у којој је и сама била смештена, већ остаје да би помогла у лечењу оних који још нису прездравили.[3]

Године 1909. Анка Ђуровић завршава курс Црвеног крста за добровољне болничаре и овладава најсавременијим знањима и вештинама које ће бити у прилици веома брзо да примени. Почетак Првог светског рата затиче је у Београду. Пошто су јој сва три сина отишла на фронт, Анка се обраћа Црвеном крсту, где добија неколико носила и нешто завојног материјала, па с том опремом долази у амбуланту фабрике шећера на Чукарици. Ту са неколико болничара трећепозиваца образује „батаљонско превијалиште” за припаднике трећег батаљона ВИИ пука трећег позива, који је очајнички бранио Аду Циганлију. Оснива затим „прихватницу“ за пријем рањеника на Топчидерској жељезничкој станици. Иако већ у позним годинама, Анка је у покрету је преко целог дана. Обилази рањенике, негује их, прима нове, превија, шаље у дивизијско Завојиште у Ресник. До тада српска војска није имала батаљонских превијалишта, па је та новина запажена и похваљена од стране генерала Степе Степановића.[3] Стизала је где год је била неопходна њена стручна помоћ рањеним и болесним војницима и била једна од ретких која је добила дозволу да на самом ратишту организује пренос рањеника и да их превија.[8]

Хроничари бележе и један догађај када је, чувши да су преко Саве на аустријску обалу прешли командант батаљона, каплар и један свештеник, Анка упорно тражила да и њу превезу преко. Војници су морали да одустану од покушаја да је одговоре и када је чамац пристао на полупустој Бежанији, Анка се запутила право према цркви на чијем звонику се вијорила мађарска застава. Храбра болничарка се попела на звоник, скинула мађарску заставу и поставила српску, након чега је почела да удара у звона, што је био позив за окупљање српском живљу, а Анка је са звоника одржала прави патриотски говор. Свештеник је био Николај Велимировић, а каплар Никола Вулић, професор београдског Универзитета, иначе добровољац у Трећем батаљону Седмог пука. Постоје приче и како је на Дунавском кеју, док су вођене најжешће борбе за Београд, Анка са револвером „тулумбашем“ у рукама извлачила рањене српске војнике. Повремено би запуцала на Немце, а војници су поносно говорили: „Ево бабе Ђуровићке!“[5]

Из обраћања Анке Ђуровић на свечаности уручења медаље „Флоренс Најтингејл“:[5]

„          Ви савесно негујете, веселим лицем и оком прилазећи болеснику, ви му крв у жилама оживљавате, ви му дајете снагу да може отпор својој болести дати. Кад видите успех у томе, то је највеће ваше задовољство, а задовољство човека прави срећним: Оно ће вас снажити да ћете моћи у животу све тешкоће лакше издржати, То вам ја, децо моја, говорим из искуства. Издржала сам много у животу, али помоћу Бога никада ни у најтежим данима нисам клонула и за то ме је Бог наградио и одликовао највећим одличјем што ми је оставио сва три сина, после страшних рана на бојишту – живе!

 

Катарина Јовановић

Катарина А. Јовановић (Београд, 8. април 1869 — Цирих, 31. мај 1954) била је српски преводилац, историчар књижевности, публициста, филозоф, новинар и хуманитарни радник. Већи део свог живота провела је у иностранству. У Србији је живела свега 16 година, а ван ње 69. На немачки језик превела је нека од најзначајних дела српске и југословенске књижевности. За своје преводе врхунског квалитета награђивана је у иностранству. Четрдесетдве године бавила се хуманитарним радом помажући Србе у Отаџбини и ван ње у најтежим тренуцима српске историје. Српска библиотека у Цириху, Библиотека Катарина Јовановић, носи њено име.

Рођена је у Београду у Косовској улици бр. 25, и била је ћерка једног од најзачанијих српских фотографа, Анастаса Јовановића и мајке Марије и полусестра знаменитог српског архитекте, Константина Јовановића. Анастас је своју децу васпитаво у националном духу, упућујући их на богатство српске културе. Мајка Марија је уносила у њихово васпитање сву сбоју доброту, нежност и интелектуални дух, те је нарочито инсистирала да њихова ћерка јединица треба да стекне солидно образовање, сматрајући да женама није место место само у кући.После похађања основне школе, Катарина је наставила да се школује преко приватних часова, учећи од своје браће и оца и читајући књиге из очеве богате библиотеке. Са шеснаест година, 1885. године, Катарина је напустила Београд. Отишла је код полубрата Константина у Беч и тамо наставила школовање. Редовно је обилазила Београд све до 1899. године, када јој је преминуо отац. Због избијања И Светског рата била је принуђена да напусти престоницу и да се пресели у Швајцарску. Настанила се у Цириху, где је живела с браћом.

Временом је постала врстан познавалац и српског и немачког језика. Чак је научила да се служи и специфичним циришким дијалектом немачког језика (тзв. алемански језик или швајцарски немачки). Своја лингвистичка знања искористила је за добробит свог народа, ширећи славу српске књижевности светом.

Катарина Јовановић је на немачки језик прво превела „Горски вијенац” и „Лучу микрокозму”, вероватно зато што је Његош био њен омиљени писац. За овај превод је касније (1939. године) добила престижну Хумболтову награду коју додељује Минхенска академија наука. Ова књига је штампана у свега 4.000 примерака и већина њих је страдала у бомбардовању Минхена 1944/45. године. Пред крај живота је припремила и друго, поправљено издање превода Вијенца и Луче, али није дочекала њихов излазак из штампе.

Катарина Јовановић је наставила свој преводилачки и књижевно-историјски рад и после превода Његоша. Чувена циришка кућа Рошер је 1932. године објавила књигу „Антологија југословенске књижевности – песници и приповедачи”, у избору и преводу Катарине Јовановић. Ова антологија је изврсно представила пресек историје српске, хрватске и словеначке књижевности од средњег века до савременог доба немачкој читалачкој публици. Обухватила је песнике од монахиње Јефимије с краја XИВ века до Десанке Максимовић и Густава Крклеца и приповедаче од Лазе Лазаревића до владике Николаја Велимировића.

Скоро две деценије касније, 1951. године, издавачка кућа Рошер објавила је Катаринин превод српских народних епских песама Косовског циклуса. Ову књигу је Катарина Јовановић посветила свом пријатељу Карлу Шпителеру (1845-1924), швајцарском песнику, нобеловцу и великом заљубљенику у Србе, Србију, српску културу и нарочито поезију.

 

Даринка Мирковић Боровић

Даринка Мирковић Боровић (Пљевља, 1896—Београд, 1979), била је болничарка у Првом светском рату и носилац Албанске споменице.[1]

Рођена је 18. јануара 1896. године у Пљевљима, где је упознала младог поручника српске војске Станојла Сташу Миловановића из Београда. После веридбе и удаје за Сташу, у лето 1914. године, пресељава се у Београд. Ту је затиче рат, док јој супруг одлази по војној дужности у рат и у великим борбама на Дрини које су вођене од 19—22. септембра 1914. године на Мачковом камену.

После обуке у центрима за обуку болничарки, помагала је рањеницима у ваљевској болници и на ратиштима, преживела голготу кроз Албанију и преко Крфа, 1917. године стигла је у Марсеј Француска, у један од центара за опоравак рањених и болесних српских војника.

У Марсеју је упознала Петра Боровића, родом из Шибеника, који је радио у савезничком санитет. За њега се удаје 1920. године у Београду, где су наставили даље да живе.

Уз редован посао било је изузетно ангажована у хуманитарним друштвима и акцијама Кола српских сестара. Била је велики пријатељ краљице Марије, која је много уважавала и узимала као главног креатора за разне догађаје хуманитарног карактера (матрински дом, болнице, школе, сиротошта и сл) као и свечаности на двору као што је био Светосавски бал организован за школску децу и сирочад.

Умрла је 8. фебруара 1979. године у Београду и сахрањена на Новом гробљу.

 

Наталија Мунк

Одликовања          Орден Карађорђеве Звезде са мачевима, Златна и сребрна Медаља краљице Наталије, два пута Орден Светог Саве, Споменица рата 1885, Споменица на рат 1912, Споменица на рат 1913, Споменица рата за ослобођење и уједињење (1914—1918)Крст милосрђа

Наталија Нети Мунк, рођена Тајтачак (Београд, 1864 — Београд, 8. април 1924) била је српска хуманитарна радница добровољна болничарка. Учествовала је у Српско-бугарском рату, оба Балканска и у Првом светском рату. За свој хуманитарни рад у рату и у миру одликована је бројним признањима.[1]

Наталија Мунк умрла је у Београду, 8. априла 1924. године. Почев од 1885. године, па све до до своје смрти била је један од најагилнијих чланова српскога друштва. Зато је њена сахрана била врло свечана. До вечне куће испратили су је грађани и војска, многобројне корпорације и добровољци.[2] Поводом њене смрти Београдском дневном листу „Политика“ осванула је следећа објава:[1]

„          …данас (у десет часова) Наталија Мунк мирно ће лећи у топлу груду оне земље, коју је она, не само искрено љубила, већ којој се у пуној мери и одужила         ”

Наталија Мунк први пут се као добровољна болничарка пријавила у време Српско-бугарског рата 1885. године, када јој је било 20 година.[1]

Током свог првог ангажовања као добровољне болничарке, у време Српско-бугарског рата (1885), Наталија Мунк у болници у Доњем Граду негује рањенике и болеснике Захваљујући самопрегорном раду и пожртвованости убрзо је постала главна надзорница. Одликована је Сребрном медаљом краљице Наталије.[2]

Од тога доба име Наталије Мунк није скидано са позорнице добротворнога и хуманога рада у свим правцима друштвеног живота Краљевине Србије. Сва хумана друштва, Добровољачко удружење а нарочито Српски црвени крст имали су у њој једну сарадницу ненадмашне енергије.[2]

У време балканских ослободилачких ратова, 1912—1913. године, Наталија Мунк наставља свој хуманитарни рад. У Четрнаестој резервној болници, као добровољна болничарка, неговала је оболеле од тифуса и колере. Тада је и сама добила трбушни тифус.[3] Чим је мало прездравила почела је са прикупљањем ратног санитетског материјала и наставила свој хумани посао добровољне болничарке.[1]

По избијању Првог светског рата Наталија Мунк поново се ангажује као добровољна болничарка и већ 1914. поново се разбољева, током епидемије пегавог тифуса,[3]што је ни овога пута није спречило да настави са радом чим је прездравила. Већ наредне године, у време повлачења српске војске, Нети је сама, без ичије помоћи прикупила нешто материјала и средстава и организовала у Крушевцу војну болницу, где је покушала да се задржи до повратка српске војске у земљу. Међутим, за време окупације, због присмотре и анонимних дојава била је привођена и затварана.[1] Два пута је оптуживана, да би најзад била изведена и предсуд под оптужбом да је „прикупљала прилоге за снабдевање српских комита”.[3]

За свој добровољни рад милосрдне сестре болничарке Наталија Нети Мунк је добила бројна признања и одликовања. за свој предани рад одликована Златном и Сребрном медаљом краљице Наталије, два пута Орденом Светог Саве, Споменицама свих ратова од 1885. до 1918. године, Медаљом Црвеног крста и Крстом милосрђа.[1] Добила је и највеће српско војничко одликовање, Карађорђеву звезду с мачевима. Захваљујући своме раду, Нети је без претходне најаве била примана код старог краља Петра И Карађорђевића.[5]

 

Касија Милетић

Касија Милетић (око 1875 — Ваљево, 1915) била је истакнута чланица Кола српских сестара и добровољна болничарка у Првом светском рату. Негујући оболеле од пегавог тифуса у Ваљевској војној болници и сама се заразила и умрла.

Касија Милетић рођена је као Касија Ђокић око 1875. године. Била је једна од две ћерке у породици Ђокић, по мајци праунука кнеза Николе Станојевића из села Зеоке код Лазаревца, који је међу првима страдао у сечи кнезова, 1804. године.[1]

Касијин отац убрзо је умро, па се њена мајка Пелагија (рођена Илић) преудала за удовца, капетана Ђорђа Недића, среског начелника у Гроцкој и повела са собом своје две кћери, Касију и Персиду. У браку са Ђорђем Недићем Персида је родила још четири сина (један је рано преминуо). Најпознатији међу њима свакако је Милан Недић (1877-1946), министар војске и морнарице, начелник војске Краљевине Југославије, председник Владе.[2]

Касија се била удата за капетана Драгутина Милетића. Као напредна млада жена била је друштвено активна. Заједно са својом блиском пријатељицом Делфом Иванић једна је од оснивачица Кола српских сестара.[3] На великом митингу жена, на Коларцу у Београду 15. 8. 1903. године, на оснивачкој скупштини Кола српских сестара, изабрана је у чланство Управе Кола.[4]

Први светски рат[уреди]

Почетком Великог рата као чланица Кола отишла је на фронт као добровољна болничарка.[2] Заједно са Надеждом Петровић нашла се 1915. године, као добровољна болничарка, у Ваљевској војној болници. Негујући оболеле од пегавог тифуса и сама је оболела и умрла у Ваљеву 1915. године.[5]

 

Боса Ранковић

Боса Ранковић (1872—?), била је болничарка у Балканским и Првом светском рату и носилац медаље „Флоренс Најтинегл” за несебичну помоћ и хуманост.[1]

Рођена је 1872. године, школовала се четири године на Вишој женској школи у Београду, да би после двогодишњег усавршавања у заводу Маринковић, удала за професора веронауке и писца Светолика Ранковића, познатог српског писца. Са њим је изродила троје деце, али је после мужевљеве смрти 1899. године, постала удовица и без средстава за живот, пошто је мужевљеву пензију чекала неколико година.Одлучила је да, 1908. године, упише курс за болничарке у оквиру Црвеног крста, јер је желела да помаже другима, па је затим почела да ради у Војној болници у Београду, где је лечила пацијенте. По избијању Балканских ратова, све време је проводила на инфективном одељењу Београдске болнице. А онда је, средином 1914. године, са болесницима евакуисана у Ниш. Док је трајао Први светски рат, све време је била међу рањеницима. По завршетку рата остала је у служби у Главној војној болници, с тим да је остала активна у раду Црвеног крста, угледног друштва „Кнегиња Љубица”, Кола српских сестара и међу првима је приступила Женској странци.Иако су све информације о њој штуре, зна се да је 1931. године награђена медаљом „Флоренс Најтингел” и да јој је престижно признање Међународног црвеног крста, установљено као сећање на једну од највећих хуманитарки икада, уручио генерал др Жарко Рувидић. Он је био шеф Унутрашњег одељења Војне болнице, установе у којој је Боса Ранковић несебично спасавала многе животе. Тако је светско одличје отишло тамо где је требало – у руке хероине Балканских и Првог светског рата.

 

 

 

 

 

 

Шта су хероине?

 

Хероине Првог светског рата у Србији су жене које су током Првог светског рата дале велики допринос и поднеле велике жртве, а многе од њих изгубиле и животе, не само као борци на фронту или добровољне болничарке, већ и као једине које су остајале и бринуле се о домаћинству у окупираној земљи.[1]

Српкиње су пружале конкретан допринос у ратовима тако што су руководиле економијом устанака или су бринуле о рањеницима и помагале санитету. Упркос патријархалном моралу, који је строго забрањивао женама да учествују у ратовима неке су, задојене снажним идеалима српства у периоду јачања националне идеологије, активно учествовале у рату, премда су тада ратови и револуције сматрани за ексклузивно мушку политичку борбу. Оне су учествовале у оружаним борбама углавном преобучене у мушкарце и то је представљало велики отклон од традиције и патријархалног морала.[2] Жене у позадини преузеле су улоге карактерисане тада као „мушке”, које су им током историје ускраћиване под окриљем родних предрасуда. Оставши скоро у потпуности без мушке радне снаге, у време када је за рат мобилисано више од 60% радно способног мушког становништва, жене на селу су радиле највећи део тешког физичког посла и са децом и старима покушавале да одрже живот, земљу и производњу.[1]

Свој допринос нису дале само Српкиње, већ су и жене из других земаља похрлиле у помоћ српској војсци и народу, као ратнице, санитетско особље или хуманитарне раднице које су допремале помоћ, прикупљале новац и слале га у Србију или су лично долазиле и остајале са српским народом.[1]

О храбрости и издржљивости жена у ратовима за ослобођење Србије сликовито сведочи француски књижевник и новинар Анри Барби, који је извештавао светску јавност о Првом светском рату на балканским просторима, и са српском војском прошао албанску голготу:[3]

„          Ја сам их гледао на ратишту с пушком и бомбом у руци и у болницама, у којима су на материнске и сестринске груди привијале рањене јунаке; и у повлачењу кроз непроходне албанске гудуре, где се на немоћне и сломљене болом, у леђа пуцало из заседа и у којима се масовно умирало од глади и зиме… Гледао их и дивио им се! Ни стаха, ни колебања, ни суза, ни уздаха! Није било жртве које оне не би могле да поднесу за своју Отаџбину. То су одважне кћери Србије, мајке и сестре јунака са Цера и Колубаре, мојих ратних другова, којима је Отаџбина била преча од живота и које су, бирајући између понижења и смрти, изабрале смрт… Није у то време било француског официра који не би радо, у знак најдубљег поштовања, положио свој мач пред ноге ових јунакиња. Оне су својом храброшћу и својом патњом задивиле Свет.

Неке од најхрабријих и најпожртвованијих жена тог времена бориле су се на српским ратиштима, формирајући понекад и посебне јединице састављене само од жена (најпознатије су јединице „Болнице шкотских жена“, које су током И светског рата деловале у Србији, Македонији, Русији, Белгији и у Француској, као и „Први руски женски батаљон смрти“) . Ипак, већина жена које су ратовале на српским ратиштима до данас је остала готово непозната. Милунка Савић, Надежда Петровић, Софија Јовановић, Јелена Шаулић, Наталија Бјелајац, Марица Савић, Милосава Перуновић, Ленка Рабасовић, Драгица Пурић, Љубица Кујунџић, Љубица Чакаревић, Јелена Лозанић, Драгиња Бабић, Божана Бартош, Зорка и Ана Бркић, Марија Прита, Љубица Ђурић, Марија СиеболђФјодоровна, Катарина Јакшић, Неда Јовановић, Станислава Јововић, Даринка Крстић, Вера Марковић, Радмила Милошевић, Славка Михајловић, Наталија Николајевић, Јелена Попадић, Надежда Станојевић, Десанка Стојиљковић, Стака Чубриловић, Елси Инглис, Евелин Хаверфилд, Флора Сендз, Елинора Сато, Изабела Хатон, Лејди Пеџет, Мис Иби, Дарја Александровна, Елизабет Рос, Кетрин Макфејл, Френсис Вејкфилд, Лујза Џордан, Маргарет Нилфрејзер, Агнес Минишул, Беатрис Мекгрегор, Каролајн Тафил, Лујза Мекилрој, Агнес Бенет, Избел Емсли, Анета Бенсон, само су неке од њих.

Учеснице 1. светског рата и Балканских ратова запамћене су пре као део великих наратива о 1.светском рату, и као хероине српске националне историје, а веома мало пажње је посвећено родној димензији њиховог ратног ангажмана и чињеници да је учешће у рату било кључан канал за остваривање женске еманципације, било у њиховим индивидуалним животним стратегијама, било на ширем друштвеном плану, имајући у виду да су иза ратног ангажмана жена које су деловале на српским ратиштима у неким случајевима експлицитно стајале женске организације које су се бориле за права жена. У ширем европском контексту, И светски рат је несумњиво био цена коју је требало платити за добијања женског права гласа. Данас је створена популарна историјска слика томе да је женама после И светског рата „дато“ право гласа због њиховог пожртвовног патриотизма, али се често занемарује чињеница да је то пођеднако био део њихове борбе за стицање друштвеног признања и афирмацију жена у друштву које их је наглашено дискриминисало и затварало им врата јавног живота гурајући их у свет приватности. Парадоксално је да су жене, које током читавог XИX века нису могле ући у парламент због своје наводно крхке „женске“ природе непогодне за бављење политиком, ово право оствариле буквално у крви и у најтежим ратним околностима које су биле и за многе мушкарце неиздрживе. Рат је био кључан, ако не и једини канал снажне родне друштвене покретљивости жена тог времена, једино место на коме је било женама дозвољено да се друштвено докажу или чак покажу суперирорним у односу на мушкарце.

У традиционалној Србији тог времена, женски покрет није био развијен. У време И светског рата, Србија је била европска земља са највећим бројем неписменог становништва, при чему је само 7% жена је било писмено. Образоване жене у почетку су стицале образовање само у иностранству, доносећи у Србију истовремено и сифражетксе идеје. Прве организације које су се залагале за права жена биле су Српски народни женски савез, Друштво београдских женских лекара, Женска странка, Материнско удружење…. За Србију тог времена било је неприхватљиво организовање ексклузивно сифражетских организација, те су најприхваћеније биле организације хуманитарног типа које су у свом програму имале и елементе еманципације жена, као што је било Коло српских сестара. Хуманитарни рад је представљао основу могућности промовисања сифражетских идеја, а једна од кључних професија која је омогућавала промовисање права жена била је лекарска професија. Тек у оквиру таквог деловања, било је могуће организовати се око захтева за право на школовање, наслеђивање, развод, старатељство над децом и право гласа.

Одређеним темама, српске жене активисткиње нису се бавиле, као што је питање права на абортус и питање проститтуције. Једна од најпознатијих међу овим женама била је др Драга Љочић. Драга Љочић је била прва дипломирана српска лекарка. Студирала је медицину у Цириху и студије је напустила током Првог турско-српског рата да би у њему учествовала као медицинска сестра. Из ИИ српско-турског рата изашла је са чином поручника.

Један број жена учествовао је у рату са пушком и у првим борбеним редовима. Три међу њима су најпознатије – Софија Јовановић, Наталија Бјелајац и Милунка Савић. Уз њих је најпознатија жена на српском ратишту која је носила оружје била Енглескиња Флора Сендс.

Софија Јовановић и Наталија Бјелајац и Милунка Савић непосредни повод за улазак у борбене редове добиле су од својих блиских рођака.

Наталија Бјелајац је у рат кренула следећи пример свог Мартина Јаворника, који је, у саставу аустро-угарске војске, пребегао на српску страну. И њен стриц и Наталија Бјелајац били су истакнути словенофили. Она је у Србију стигла на почетку Првог балканског рата и укључила се у рат као болничарка. Њен стриц и она служили су у истом, 11. пешадијском пуку. На почетку другог Балканског рата, престала је да ради као део медицинског особља и постала је борац и на фронту са Бугарма показала се као један од најхрабријих војника на српској страни. На ратишту је самостално заробила целу бугарску батерију, због чега је награђена орденом за храброст – Златном медаљом МИлоша Обилића. На Кајмакчалану је добила и Крађирђеву звезду са мачевима, заробицши 30 бугарских војника. Рат је завршила као наредник Српске војске.

Софија Јовановић је била девето женско дете у породици без мушке деце. Њен отац је говорио да му је жао што нема сина јунака да се покаже у српским ратовима. Софија се пријавила у рат прерушена у мушкарца и под именом Софроније Јовановић и као борац је учествовала и у ослобађању Београда 1915. године и касније на Солунском форту..

За разлику од Софије и Наталије, Милунка Савић није била образована жена. Рођена је 1879. године, у селу Копривица , на обронцима Копаоника, у обичној сеоској сточарској породици која је имала троје женске и само једно мушко дете. То је био изузетно тежак начин живота којим су жене биле оптерећене пођеднако као и мушкарци, али су мушкарци сматрани неупоредиво драгоценијим члановима домаћинства. Сматра се Милунка касније могла проћи незапажено међу војницима као да је мушкарац због свог начина живота – на планини, без струје, воде, путева, у оквиру ког је сваки дан представљао борбу за насушњи живот, развијање женственог изгледа није представљало део васпитног модела деце. Сем што је чувала стоку и радила тешке пољске и кућне послове, Милунка је додатно надничарила обављајући пољске радове и радећи по богатијим кућама у оближњј Рашкој, носећи пођеднако све терете борбе за опстанак и стичући све потребне вештине као и мушкарци. То је било веома несигурно политичко време, јер је тада анектирана Босна и Херцеговина. Милункино село се, поврх тога, налазило на самој граници са Османским царством, било је предмет упада Арнаута, а морали су да се бране и од дивљих животиња. Тако је Милунка веома рано научила да користи пушку и да прецизно гађа. Међутим, очигледно је да је већ по својој природи била томе наклоњена – била је то крупна и невероватно снажна девојчица са којом је ретко ко могао да се мери – у гађању, у надничарском раду, па чак и у тучама, јер је, по речима њених потомака, Милунка „правде ради“ умела често да се потуче, не само у детињству, већ и касније током живота, и увек би побеђивала. Давне 1912. године, када су започели Балкански ратови у току којих су ослобођене Стара Србија и Македонија, Милунка је имала 23 године, шо је био идеалан узраст за војника првог позива. У мирнодопским условима, то би био идеалан узраст за удају женског детета. Међутим, те 1912. године, њеној породици је морало бити нарочито тешко, јер је Милункин брат требало да буде мобилисан, што је значило да би породица остала у ратној ситуацији са двоје старих чланова домаћинства и троје женске деце. У општој ратној грозници у току које су се српски сељаци масовно одазвали на мобилизацију, МИлунка је одлучила да прерушена оде у рат уместо свог брата. Ошишала је косу, затегла је груди и пријавила се у регрутном центру под именом Милун Савић, где је регрутована у саставу Дринске дивизије, прошавши непримећено целокупну обуку и своја прва ватрена крштења. Током И балканског рата, Милунка је учествовала у познатој Скадарској бици, током које је Скадар опседан читавих шест месеци пре него што га је албанска војска предала. Из И балканског рата, Србија је изашла са 30000 губитака, да би одмах ушла у ИИ балкански рат, који је био још крвавији. У ИИ балканском рату Србија је имала 40000 губитака. Само током Брегалничке битке, која се одвијала од 30. јуна до 8. јула 1913. године, погинуло је укупно око 43 000 људи, од тога 16000 на српској и 27000 на бугарској страни. Током те битке, МИлунка Савић се прославила својим херојством, добила је капларски чин и своју прву медаљу за храброст, али је и рањена, тако да је откривено да је жена. „Ако ме ране, нека то буде у ноге, може и у главу, само не у груди. Откриће да сам жена.“ Међутим, због исказаног херојства, дозвољено јој је да остане борац. Мада рањена, она се убрзо вратила у борбене редове.

Србија је из рата изашла са 26% становништва мање, које је страдало у ратном ужасу.

Милунка Савић је из рата изашла као најодликованија жена свих времена. Одликована је са два француска ордена Легије части, са Карађорђевом звездом са мачевима, са Француским ратним крстом, са Медаљом за храброст Миош Обилић и са две ратне споменице: албанском и споменицом И светског рата. Рат је завршила високо уважена у Француској, али одбивши француску пензију .

Данас само можемо да се питамо како је било могуће да она тако брзо буде заборављена у сопственој земљи? Наиме, након рата, радила је као куварица, као болничарка, као контролор у фабрици војничких униформи, и самостално је издржавала четворо деце, од којих је троје усвојила. Сва Милункина деца су била женска деца.

  1. године прешла је у Београд, где је тек уз помоћ ратних другова једва успела да добије најамнички посао чистачице у Хипотекарној банци, оставши на том послу све до пензионисања.

Више од тридесеторо деце је одшколовала. Од државе је у насељу Браће Јерковић добила 1972. године мали стан на четвртом спрату, у згради без лифта. После три шлога, преминула је у том стану 5. октобра 1973. године. Имала је 84 године.

Данас у Београду укупно шест улица носи име учесница Балканских и И светског рата: то су улице Драге Љочић, Изабеле Хатон, Лејди Пеџет, Милунке Савић, Надежде Петровић и Мис Иби. То су махом мање и периферне улице. Улица Милунке Савић је једна од најмањих слепих улица на Вождовцу.

*

Жене учеснице Балканских и И светског рата су храбро рушиле стереотипе о томе шта је значило бити жена у том времену. За разлику од учесница ИИ светског рата, које су махом биле из сиромашних сељачких слојева, у И светском рату учествовале су најобразованије жене Србије тог доба, а њихов ангажман је био део њиховог развијеног и артикулисаног политичког опредељења чији саставни део је представљала борба за еманципацију жена. Милунка Савић, најпознатија међу њима, заправо је представљала изузетак, по томе што је била необразована жена сељачког порекла. Међутим, заједно са Флором Сендс, она је до данас остала једна од највећих женских ратних икона. Мада није политички учествовала у борби за еманципацију жена, што је у то време била заправо привилегија богаих и образованих слојева, она је, изабравши сопствени животни пут ратнице и задржавши бескомпромисни лични интегритет како у рату, тако и након њега, током бурних друштвених и историјских промена, пођеднако утрла пут еманципацији жена као и образоване жене Србије тог доба.

Жене су итекако заслужиле своје место у причи о Првом светском рату, иако се о њима мало прича. Ове неправедно потиснуте хероине су дале велики допринос борбама и својом храброшћу заслужиле да их се сећамо.

 

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: