Петаци у бајци

 

-Петаци у бајци-

Изабране бајке ученика петог разреда

 

Брат и сестра

Био једном давно један краљ који је имао ћерку и три сина. Најстарији син је волео богатство, новац и злато, средњи син је волео оружје, а најмлађи брат је само желео да његова породица буде здрава и жива. Ћерка је само желела да има мужа и децу, али се краљ бојао да је пусти ван куће јер се плашио да јој се нешто не деси. Њену мајку је однела седмоглава аждаја и убила. Због тога је краљ веома страховао. Једног дана, кад му је ћерка постала одрасла жена, одлучио је да је уда, а ожени своје синове. Синове је послао у свет, сваког на различите стране и дао им је задатак да свако себи  нађе жену, али и да доведе  младића за ког мисле да пристаје њиховој сестри. И они одоше. Ишли су заједно док се пут није поделио на три мала путића. Свако је отишао на своју страну. Најстарији брат је са собом понео много златника и пошао на свом црном коњу, средњи брат је понео пуно оружја и пошао на браон коњу, а најмлађи брат је понео само неопходно, мало хране и воде и пошао на белом коњу. Најстарији брат је стигао у велики град са великом палатом и ушао у њу. Када је ушао, краљ му је рекао:,,Ти си просто савршен за моју кћерку. Она је принцеза овог града. Ако је ожениш, постаћеш краљ након моје смрти“. Покушавао је да га намами на своје богатство, а с обзиром да је најстарији брат  баш то највише волео, упецао се у краљеву понуду. Средњи брат је такође стигао у велики град и велику палату. Он је добио сличну понуду – много оружја, које је он волео, па се и он упецао. Нису марили за своју сестру, већ само за себе. Најмлађи брат је стигао у сиромашно село се порушеним кућама. Поделио им је сву своју храну и воду и сви су се захваљивали. Један човек му је пришао и тужно рекао:,, Младићу, много ти хвала, али много ми је жао што немам богатства да ти дам заузврат.“ Брат му је одговорио:,, Немој да се стидиш, знам да немаш, али мени само једно треба, добар муж за моју сестру“. Човек се осмехну и рече:,, Имам сина јединца. Даћу ти га за зета под условом да стално долази да ме посећује“. Брат одговори:,, Наравно да хоће“. И они су тада кренули. Сво троје браће су стигли у своју кућу и, када је краљ видео да су најстарија браћа довели само себи жену, толико се разљутио да их је протерао из куће. Када је видео најмлађег сина колико се порадовао због сестре, растужио се и упитао га:,, Где ти је жена, сине једини?“ он одговори:,, Ја нисам битан, а сада идите и средите овог младића и покажите му палату. Када су све то обавили, младић је пришао најмлађем брату и рекао:,, Хвала ти, имам ја теби нешто да дам заузврат. Узми ову мапу, прати је и на њеном крају се налази девојка коју чува опасна седмоглава аждаја. Ако је мачем погодиш у срце, она ће умрети и девојка ће бити твоја“.

Тада је брат отпутовао. Стигао је на то место и видео како то седмоглаво чудовиште корача ка њему. Борио се са њим и коначно га победио. Узео је девојку и повео је кући. Направили су велику свадбу и живели срећно до краја својих живота.

Јелена Вељковић, 51

 

 

Била једном једна принцеза

Некада давно живела је једна прелепа принцеза. Звала се Тијана. Она је имала веома злу маћеху и пса који је причао. Маћеха је рекла принцези да иде у шум, јер је хтела на неки начин да је повреди. Са принцезом је кренуо и њен пас. Док су корачали шумом пас је упозорио принцезу да се неко крије иза једног жбуна.Био је у праву – иза жбуна се појавио мали дечак. Дечак је био врло изненађен када је видео пса који прича и решио је да их одведе код принца. Чим су се видели, принц и принцеза су се заљубили једно у друго. Венчали су се и добили два прелепа сина који су се звали Гојко и Златко. Док су расли, имали су тренера који их је учио вештини мачевања.

Ипак, једнога дана, зла маћеха је успела да их пронађе. Отела их је и одвела на други крај света. Претворила их је у слуге. Принц, принцеза и њен пас су пошли у потрагу за Гојком и Златком. Када су их, напокон, пронашли, зла маћеха, која је била вештица, им је дала два услова. Требало је да испуне оба да би им вратила њихове синове. Принц је добио задатак да донесе вечтици ћуп пун злата и да при том убије добру вилу. Пошто је био добар, принц се договорио са вилом да му да ћуп са златом, а да је при том не убије, него кад однесу злато да нападну и униште злу маћеху-вештицу. Тако је и било. Успели су да преваре веш-тицу и врате синове назад.

Добра вила их је богато наг-радила што су јој поштедели живот, а принц, принцеза, њихови синови и пас који говори су живели срећно до краја живота. Вештица више никога није могла да повреди јер јој је нестала чаролија.

Анђела Јовановић, 51

 

Најхрабрија

Некада давно постојало је краљевство у коме је владао похлепни и зли краљ. Сви из његовог краљевства су га се плашили и нико није смео било шта да му приговори. Наплаћивао је велике порезе, већину усева је одузимао од сељака, људе је искоришћавао. Свако ко није имао новац за порез или да преда усеве, био је погубљен. Његови војници и слуге на двору су, такође, страховали од њега.

Једине особе које је волео и према којима није био строг су биле његове три ћерке. Израсле су у праве лепотице па је краљ почео да тражи принчеве за њих. За своје ћерке је желео најхрабрије, најлепше и најодважније принчеве.

Најстарија ћерка је била храбра, ничега се није плашила, па је краљ за њу желео најхрабријег краљевића. Донео је одлуку да, ко убије злог змаја који је правио штету у три краљевства унаоколо, добије руку његове најстарије ћерке. Многи су и пре покушавали да убију тог змаја, али нису успели. Један млади краљевић из далеке земље је ту био у пролазу када је чуо за краљеву одлуку. Решио је и он да покуша. После дуге борбе са својом војском, млади краљевић је успео да савлада змаја. Краљ је одржао обећање и дао му је руку своје најстарије ћерке.

Средња ћерка је увек била мила и драга, пуна љубави за све. Краљ је зелео неког краљевића који ће због љубави све учинити. Обећао је руку своје ћерке оном краљевићу који јој донесе редак цвет. Тај цвет расте само преко седам гора и иза седам мора, у близини пећине коју чувају змије. Многи краљевићи су кренули по тај цвет, али је само један успео да га донесе. Ћерка и краљ су толико били срећни, да је краљ одмах организовао венчање за њих.

Најмлађа ћерка је волела искреност и честитост. Сматрала је да свако има право, искрено и без страха, да каже своје мишљење. Краљу се ово ни мало није свидело, али је пуно волео ћерку па је дозволио да њен муж буде онај који је најискренији. Сви су се плашили и трудили су се да ублаже истину. Долазили су многи краљевићи и витезови, а онда је дошао један младић из оближњег села. Када је почео краљу да прича какав је он, колико га сви мрзе и колико га се плаше, краљ је донео одлуку да га погубе. Младић није хтео да одустане, није марио за свој живот јер ионако од усева више није могао да живи. Рекао му је све оно што други нису смели ни да помисле. Видело се да је леп, висок, поштен, наочит сељак који је причао из душе. Толико се свидео младој принцези, да је само њега хтела за мужа. Краљу није било право да ћерку да за обичног сељака који је толико дрзак да му све ово каже. Млади сељак му је рекао да би га сви волели, поштовали и дивили му се да је мало блажи и поштенији. Краљ је попустио пред сузама ћерке и поштедео живот младићу. Направио им је свадбу, највећу у краљевству и дао им је мање краљевство да владају њиме.

Млади сељак, сада већ краљевић је поштено и часно водио краљевство. Сви су га волели и  дивили су му се. Краљ је желео да се промени. Схватио је да његови поданици не треба да страхују од њега и да га се толико плаше. Захваљујући младом сељаку и његовој промени, сви су га поштовали и заволели. Све зетове је волео и поштовао, али му је млади сељак био најближи срцу. Сви су срећно живели у љубави, миру и слози до краја живота.

Теодора Јовић, 52

 

Земља вилењака

Био једном један дечак, јако срамежљив, па су га деца избегавала. Додуше, ни он није волео да се игра са њима. Одморе је проводио у библиотеци. Једном је приметио једну малу, прашњаву, исцепану књигу. Отворио је и из ње је излетела вила.

„О, хвала ти боже, напокон ме је неко пронашао. Годинама сам овде заробљена јер данашња деца не воле да читају. Дођи да ти показем мој свет!“ Бацила је чини на њега и он се смањио и био је исте висине као она. Када су стигли у дворац, вила је објаснила краљу како је дечак спасао. Као награду за то што је спасао вилу, од краља је добио орден и једну наруквицу са којом је могао да се телепортује у њихов свет. У земљи вилењака је постао херој, а у нормалном свету је остао срамежљив и усамљен дечак.

Никола Јовановић, 52

 

Некада давно

Некада давно, иза седам мора и седам гора, живео је један скроман сељак. Имао је само једног сина. Био је јако сиромашан и једини посао који је могао да ради је да са својим чамцем пеца рибу. Једног дана отишао је да пеца. Обично би са својим чамцем ишао јако далеко и тек после неколико дана би се враћао кући. Сељак је дуго чекао и чак ни десетог дана рибе није било. На крају је рекао: „Огладнео сам, изгубио сам се, не знам где сам“. У том тренутку угледао је једно острво и одвеслао је  до њега. Легао је да се одмори, али му је нека светлост бљеснула у очи. Устао је, погледао и видео ковчег. Није знао шта је унутра, али га је толико занимало да није могао да га не отвори. У том тренутку је скочио ђаво: „Како си смео да отвориш ковчег? Сада ћу те убити!“

„Не, немој, поштеди ме, имам сина, сиро-машан сам, поштеди ме молим те.“ Ђаво га је погледао и само рекао: „У реду, ти си први који ме је ослободио, испунићу ти три жеље.“ „Заиста“, упита сељак. „Да“, рече ђаво, „али мораћеш да савладаш три препреке.“ „Које“, упита сељак. Ђаво му је рекао да ће морати да по пет пута прескочи ватрени обруч. Сељаку бејаше то мало чудно, али ипак пристаде. Ђаво створи тај обруч. Сељаку је било лако, јер је обруч био мали и исто толико низак. Сељак испуни тај задатак. Други задатак је био тежи од првог: „Сада ћеш морати да са врха ове палме донесеш нешто вредно“, рече ђаво. Сељак јр имао добру вољу да учини то, али је размишљао како да се попне кад је палма висока. Успео је да се попне, а у том тренутку додирнуо је један плод. Они су се скупили у један па пукли, и изађе мач. Беше златан.  Спустио га је поред ковчега. „Све је ово било лако, али је ово најтеже“, рече ђаво. „Борићеш се са мном“. Сељаку није било свеједно, али је хтео доказати да је јак. Почела је борба. Сељаку није било пошло за руком да надјача ђавола па је потрчао у круг. Уморио се, али је узео мач и уперио у ђавола и он се одмах предао. „Које су твоје, жеље испунићу их све“, викао је ђаво. „Прво, да се обогатим. Друго, да дођем кући. А треће, да се вратиш у сандук“. Ђаволу није било драго због треће жеље, али је морао испунити. Он се вратио у сандук, а сељак са сином је живео дуго и срећно до краја живота.

Милица Цветковић, 52

 

Страшан вампир

Био једном један вампир по имену Жељко Вампирић. Сви људи су га се плашили, а њему је то било занимљиво. Једног дана појавио се један принц и покушао да му се супротстави. Он није знао да је вампир јак и страшан. Принц је кренуо ка њему у оклопу и са мачем у руци, а вампир је за то време спремао замку – да принц упадне у рупу и да га он угризе. Вампир је чекао, а принц још није долазио. Онда се претворио у слепог миша и почео  да лети и да га тражи. Принц је био у шуми и шуњао се. Када је стигао до вампирове куће, упао је у рупу. После дужег времена, вампир је дошао и хтео је да убије принца, али је пожелео по први пут да проба људску чорбу. Вампир га је ставио у лонац и почео је да га кува.Тада је дошао анђео и погодио вампира стрелом у срце и он је умро. Људи су били срећни и принц је остао жив.

Милан Тодоровић, 51

 

Гроф Дракула

Некада давно живео је гроф Дракула. Он је имао ћерку по имену Сејди. Они су се плашили људи, све док један дечак није отишао код њих у хотел Трансилванија. У хотелу су били: Франкенштајн, вукодлаци, духови и он са својом ћерком.Тај дечак је отишао право у собу грофа Дракуле. Гроф Дракула је питао дечака да ли хоће да га убије. У исто време, дечак је то исто питао њега. Они су приметили да неће једни друге да дирају, И Гроф га је пустио да уђе. Дечак, видевши његову ћерку одмах се заљубио у њу. Повео је Грофа и његову ћерку на маскембал и видео је да су сви обучени као они. Њих троје су се придружили маскембалу. Људи су приметили да су они права чудовишта. Ипак, прихватили су их и онда су сви живели срећно да краја живота.

Кристијан Стојановић, 51

 

Чобанин и три овце

Некада давно, иза седам мора и чак девет гора, живео је један чобанин са своје три чаробне овце. Прва овца је била златна, друга сребрна, а трећа бронзана. Овце су сваког дана могле да остваре по три жеље, а током ноћи су се претварале у прелепе девојке и одлазиле у пећину. У тој пећини су сакупљале чаробни прах без кога не би могле да остварују жеље. Сутрадан, кад чобанин устаде, на вратима се зачу лупање. Чобанин отвори, а на вратима се појави предиван младић црне косе. Он замоли чобанина да преспава код њега. Чобанин му дозволи, али му рече да никако не дира његове овце јер су му оне највеће богатство. Младић обећа да овцама неће фалити ни длака с главе. И тако младић доби собу чији је прозор гледао на тор са овцама. У току ноћи младић зачу неко чудно шкрипање и звецкање. Кад погледа кроз прозор виде како се овце претварају у предивне девојке. Младић се брзо обуче и крете за њима. Сребрна девојка је прва приметила младића. Кад су се срели, па погледали, одмах су се заљубили једно у друго. Она га је замолила да је сачека док се не врати из пећине како не би открио њену тајну. На повратку кући прелепа девојка је била све више уплашена и тужна јер је знала шта ће се догодити кад сунце изађе. Чим сунце обасја двориште, прелепа девојка се претвори у овцу и поче гласно да плаче. Онда се младић саже и пољуби овцу. У том трену она поново постаде прелепа сребрна девојка. Кад је чобанин то видео, одмах пожеле да му златна овца направи предивну свадбу за девојку и његовог госта. Тако је и било. После раскошне свадбе, наставише да живе у дворцу који им је као поклон сазидала бронзана овца. Живели су тако дуго и срећно.

Андријана Грујић, 52

 

Чудесни свет

Некада давно у једном лепом и мирном месту живео је један краљ седе косе и браде, са својим народом. Дан је био леп и сунчан, свако је радио свој посао. Краља на двору је забављао неки смешни пајац, док су његови стражари чували дворске капије. Ја сам седео у свом дућану, правио ципеле и гледао градски трг на ком су се трговци расправљали са својим купцима. Све беше лепо и бајковито, све док нисам бацио поглед ка великим планинама Амена. По легенди нашег града, велики змај Амен чува те планине. Једном у хиљаду година он долази у наш град и узима своје жртве. Гледао сам ка планинама и видео како се у њиховој сенци шире огромна крила и полећу право ка нашем граду. Паника и страх су обузели народ, а краљ је нудио богате награде ономе ко убије змаја и спасе град. Многи су покушали, али безуспешно. Узео сам свој мач и изашао очи у очи са змајем. Док је змај рушио и палио све, попео сам му се на леђа и једним убодом га убио. За узврат, од краља сам добио доживотне залихе злата и прелепу слушкињу. Свој живот сам променио почевши да пишем књиге. Моја прва књига се звала “ На крилима змаја“.

Андрија Калезић, 52

 

Усамљени чобанин

Некада давно на једној далекој планини, живео је један чобанин. Свакога дана водио је овце на пашу. Седео је покрај њих и свирао фрулу. Тако је радио дан за даном, месец за месецом и тако су пролазиле године. Свакога дана је ишао до оближњег потока. Тамо је пио хладну воду и појио овце. Чобанин се није женио и није имао деце. Живео је у малој колиби која није имала ни струје ни воде, али је био поштен човек. Једног наизглед обичног дана, сунце прекрише тамни облаци. Киша поче да пада све јаче и јаче. Муње почеше да парају небо. Чобанин журним кораком пође ка свом стаду, у жељи да их што пре сакупи. Одједном близу стада удари гром. Чобанин се брзо окрену да види шта се десило. Видео је једну овцу са златним руном. Овца проговори и рече : „Добри човече, био си поштен и вредан и зато ћу ти испунити три жеље.“

Чобанин је од призора занемео. Када је мало дошао себи, проговори: „Овцо, лепа моја,  једина жеља ми је да имам деце.“

Одједном овца нестаде, огреја сунце и чобанин се врати свом послу. Дани су пролазили, а чобанин је заборавио на овцу. Једног дана је код извора видео прелепу жену. Жена је рекла да се изгубила, тражила је помоћ јер није могла да се снађе. Чобанин је понуди храном и водом. Они су причали целу ноћ. Жена је ујутру рекла да је принцеза и да жели да се уда за тако честитог човека као што је он. Принцеза и чобанин су се венчали и живели срећно до краја живота, окружени са пуно деце.

Сава Стевић, 52

 

 

У потрази за принцезом

Пре много година, у далеком граду, живео је један млад и леп принц. Он је желео себи да нађе девојку и да се ожени њоме. Једнога дана рекао је оцу да иде у свет да нађе себи девојку: лепу, добру, и поштену. Његов отац је климнуо главом и сложио се. Ишао је тако по свету, али ниједна девојка му се није свидела. Када је пролазио кроз шуму, видео је једног јако великог и јако страшног змаја који није хтео да му да да прође даље. Није имао избора, морао је да се бори са змајем и да га убије. То  је и урадио. Пролазећи кроз један град, угледао је дивну плавокосу девојку у коју се одмах заљубио. Међутим, та девојка је већ требала да се уда за другог младића који је био много богатији. Принц је дошао кући јако тужан. Када је испричао оцу шта му се десило, краљ му је рекао да му не може помоћи и да мора бити упоран. После неког времена, присетио се очевих речи које су га охрабриле, па је решио да иде код цара и тражи његову кћи за своју жену. Тако је и поступио. Отишао је код цара и тражио да се ожени његовом ћерком. Цар није хтео одмах да пристане, него је рекао да принц и други младић који је желео да се такође ожени принцезом морају да пређу три препреке. Ко први и ко боље пређе препреке, тај ће добити цареву кћи.

Прва препрека је била да прођу поред сташног лава, да му узму једну длаку и покажу је цару као доказ. Друга препрека је била да уберу најлепшу јабуку која се налазила на врху највишег и највећег дрвета. А трећа и најтежа препрака била је да се боре један против другог. Принц је прошао обе препреке, а и други младић такође. Када је дошао ред на трећу препреку, морали су добро да се припреме. Почели су да се боре. Борба је била јако тешка, али на крају је победио принц. Јако срећан, однео је цару длаку од лава и најлепшу јабуку са дрвета. Тада му је цар дозволио да се ожени његовом ћерком. Они су се тада венчали, отишли на принчев двор и живели дуго и срећно до краја живота.

  Марија Цакић, 51

 

 

Права љубав

На једној високој планини живела је принцеза Анастасија. Она је имала очи као два бисера које сјаје. Једног дана Анастасија је питала свог оца да ли може да иде у шуму, али њен отац јој није дозволио. Она се наљутила и отишла у собу. У једном тренутку њен отац је ушао у собу и рекао:,,Спреми се, за сат времена долази мој рођак и са њим долази принц.“ Анастасија се обрадовала и спремила се. Обукла је своју дугу хаљину, очешљала се и ставила цвет у косу. ,,Стигли су“, рече њен отац. Анастасија је изашла и кад је угледала принца, одмах се заљубила. Тада су се поздравили. У тренутку су се заљубили једно у друго.

У дубокој мрачној шуми живела је вештица која је исто била заљубљена у принца. Кад је видела да је принц принц заљубљен у Анастасију, а не у њу, разбеснела се и кренула ка замку. Маскирала се у неку девојку. Када је стигла, глумила је да је Анастасијина другарица. Питала их је да иду у шуму,  они су пристали и кренули. Одједном су застали. Анастасију је заболео стомак, а вештица је рекла :,, Сад ћу донети напитак да ти буде боље.“  Вештица јој је спремила напитак од ког ће да јој буде горе. Принцеза је то попила и од огромног бола се онесвестила. Принц ју је узео и потрчао ка замку, али вештица их је заробила и показала своје лице. Принц јој је рекао: ,,Пусти нас вештице једна“. ,,Зашто ниси заљубљен у мене ,него у њу, која те мрзи“, рече вештица. На то јој принц одговори ,,не лажи, ти си ружна и немаш ни мало срца.“ То је вештицу изнервирало. Онда се Анастасија пробудила и рекла јој: ,,Пусти нас!“ Тад је вештица позвала своју мрачну змију која је ухватила принцезу. ,,Пусти је“,  рекао јој је принц . Вештица му је рекла: “Пустићу је кад ме заволиш“. ,,Добро“, одговори принц. Принц је пришао вештици и загрлио је. ,,Неее!“, рече Анастасија. У том тренутку принц изавади нож и убије вештицу и змију . Ослободио је Анастасију и побегли су. Анастасијин отац је загрлио принца и захвалио му се. Сутрадан Анастасија и принц су се венчали и живели срећно до краја живота, са пуно љубави.

Јована Младеновић, 51

 

Краљева срећа

Некада давно,  у  граду Паељму, живео је отац са две кћери и једним сином. Када су ћерке одрасле, решиле су да се удају. Прва ћерка је желела да се уда за принца, друга за млинара, а брат је хтео да се ожени из љубави.

Краљ је објавио целом краљевству да тражи принца за своју прву ћерку. Пуно принчева се јавило, али само се један свидео принцези. То је био један принц који је био мршав и имао је дугачку браду. Онда је краљ окупио све млинаре из града за другу ћерку. Од свих млинара принцези се свидео само један који је био леп, правио је прелепе колаче од чоколаде и живео је на планини поред потока, а принцеза је волела чист ваздух. Следећи на реду био је брат, он је хтео да се ожени из љубави. Цар га је питао да ли да позове све принцезе из краљевства, али принц је рекао да не жели и да ће он сам кренути на пут у потрази за девојком, својом будућом супругом. Отац му је дао мач, храну, воду и једног најбољег коња. Принц је кренуо од краљевства до краљевства да пронађе себи жену. Таман када је изгубио веру да ће је наћи, наишао је на стару колибу испред које је седела прелепа девојка дуге плаве увијене косе. Девојка је уплакана везла платно. Када се принц приближио девојци, изашао је змај који је бљувао ватру. Принц је извадио мач и почео је да се бори са змајем. У току борбе, принцу се указала прилика, замахнуо је мачем и змају је одрубио главу. Пресрећна девојка је потрчала ка принцу и они су заједно кренули ка његовом краљевству.

Цар, пресрећан што му се син враћа жив и са собом води невесту, одлучи да направи троструко венчање. На венчању је било пуно веселих гостију, лепе музике и сви су се лепо забављали.

Младенци су срећно живели до краја живота у краљевству и имали пуно деце.

Емилија Јотић, 52

 

Увек постоји нада

Иза седам мора, гора, ливада и шума постоји једно чаробно место. За њега знају само чаробна бића, а ако би неко за њега сазнао, морао је бит зачаран или у супротном – на месту би умро. У том месту живела је једна принцеза, али не као свака друга принцеза. Она је била посебна. Имала је кратку црну косу, очи црвене као ватра, око врата носила је ланце, једном речју права вампирица. У својим рукама држала је ,,Језиву виолину” којом је контролисала све око себе. Можда је споља била опасна и страшна, али изнутра (негде веома дубоко у њој) била је мека као паучина. Неки људи, па чак и виле су је називали ,,Господарицом сумрака“. Једног дана угледала је девојцицу  која је покушавала да ухвати вилу, а тога није била ни свесна. За трен се нашла у њиховој близини. Сви су били у чуду када су видели да је девојчица близу њих. Баш тог поподнева Господарица Сумрака је тражила нову саветницу. Већина вила узвикивала је: ,,Она је та, изабрите њу!” Постала је саветница. Године су пролазиле, а девојцица је сада већ постала девојка. Пуно је учила од Господарице сумрака. Да, наравно, девојка је добила и име. Звала се Лора. Господарица је постајала љубоморна на Лору јер је добијала више пажње него она. Једног дана у краљевство Мистик дошла је нова вест. Вест је пронео стари говорник Карл: ,,Нашој краљици Емили није пуно преостало и морамо изабрати нову краљицу. Она која отме Језиву виолину од Господарице сумрака биће нова краљица“. Лора је присутвовала том догађају и, како су је виле размазиле, није ни чудо што није хтела да буде нова краљица. После дугог дана легле су да спавају. Лори је било жао да то уради, али кренула је мрмљати себи у браду: ,,Хајде Лора, то је глупа виолина, мислим, она је убијала људе, а ти требаш узети тај предмет њој из руке!”

Урадила је то, узела је виолину  и однела је у дворац! Крунисање се одужило, а за то време се Господарица пробудила и осећала је да слаби. Вриснула је: ,,Лораааа!”

После неколико година Лора је добила бебу … Господарица није пропустила такву прилику. Решила је да отме дете. То је и урадила , а за собом је оставила поруку: ,,Ако желиш бебу назад, врати моју виолину.’’ Краљица је бринула само за себе тако да јој није било жао да остави дете на милост и немилост.

,,Не!”, рече краљица.

Догодила се битка између владарки. Краљица је умрла, Господарица је побегла, а са собом је понела и бебу. Док су трчале, Господарица се саплела о камен и пала. Један од стражара јој је пришао и одсекао главу. Жена која је била поред је пронашла бебу и узвикнула: ,,Погледајте, увек постоји нада!” Од тог дана сви су били срећни до краја живота.

Анђела Јовић, 52

 

 

Принц, принцеза и вештица

Некада  давно били један принц и принцеза. Принцеза се заљубила у принца и желела је да се уда за њега, али он није био заљубљен у њу јер је био четири године старији. Сутрадан је дошао да се поздрави са њом и њеним родитељима јер је одлазио на пут. Када је дошао, она му је рекла да не иде јер има лош предосећај. Кренуо је. Идући тако, наишао је на једну кућицу која је била сва од кекса, а у унутра је живела вештица. Принц није знао за то и он покуца на врата. Изненада врата отвори једна лепа девојка (која је била вештица). Чим је угледа пинц се одмах заљуби у њу. Девојка (вештица) му прво скува чај од мишева. После извесног времена скува му и чорбу од пацова. Принц, када је окусио чај одмах је пљунуо и почео да виче на њу. Вештица то није могла да трпи и таман је хтела да дрекне на њега када је видела да му се свидела чорба од пацова. Сутрадан је  дошла једна њена пријатељца која је имала церку Ђељану. Ђељанина мајка је била врачара и принцу је сипала нешто у пиће да се заљуби у њену ћерку. Ипак, принц је просуо пиће и није попио. За то време вештица је смишљала како да убије принца и да га поједе. Прво му је направила лавиринт у коме су била само огледала и вукодлаци, али јој то није упело. Други пут му је направиила други лавиринт у коме су били вампири и то јој није успело. Трећи пут није успела ни да направи лавиринт јер је принц побегао. Вратио се кући и оженио се својом првом девојком, више није марио за то што је старији јер је једва извукао живу главу од вештице.

Милица Локваревић, 51

 

Краљ, син и две аждаје

Некада давно у једном краљевству живели су краљ, син и принцеза. Једног дана дошле су две аждаје. Једна аждаја је била добра, а друга је била зла. Ујутру, док су сви спавали, зла аждаја је отела принцезу и одвела је у кућу где су аждаје живеле. Када се краљ пробудио, видео је да принцезе нема у њеној соби и огласио је то звоном. Рекао је: „Принцеза је нестала!“. Аждаја је на то одговорила да је и њена сестра нестала. Добра аждаја је отишла до куће и видела је своју сестру и завезану принцезу. Вратила се по краља и сина и сви су отишли до њене куће. Тако су се две сестре потукле. Краљ је узео копље и гађао злу аждају право у срце. Краљ, син и аждаја су спасили принцезу и избавили су је из куће. Краљ и син се захвалили аждаји на помоћи и сви су били срећни.

Алекса Јотић, 51

 

Син који је волео коње

Некада давно, у једном селу, у малој колиби, живели су отац и његова два сина, један старији и један млађи. Како би отац успео да прехрани своју породицу, одлучио је да иде по селу и покуша да нађе неки посао са својим старијим сином. Путујући по крају, од једног познаника сазнали су да постоји један човек који живи на крају села и да тражи радника за своју фарму коња. Чим су то сазнали, упутили су се ка том човеку. После дужег времена, успели су да га пронађу и прихватили су посао без размишљања и без икакве сумње. Како је време пролазило, њихов газда је све мање и мање ценио њихов рад и труд. Трпели су све због млађег сина, који им се у међувремену придружио. Он је одувек посебно волео коње. Како је млађи син растао, тако је расла и његова љубав према коњима. Али, пошто још увек није био зрео за посао, газда му није дозвољавао да прилази фарми. Он то није хтео да поштује и сваке ноћи, крадом, одлазио је до штале и посећивао коње. Увидео је да разуме њихов језик и увек би причао оно што га је мучило током дана. Испуњавао га је неки посебан осећај док је био са њима. Једне вечери, док је обилазио фарму, видео је пламен ватре у једној од штала. У тој штали налазио се његов најдражи коњ. Када се приближио штали, угледао је змаја који се удаљавао са једним од коња у устима. Син се уплашио, али је видео да је његов омиљени коњ још увек ту. Брзо је избавио њега и остале коње и позвао газду. Успели су да угасе ватру  у штали. Коњ је био јако захвалан. Касније су дошли његов отац и старији брат, који нису знали о чему се ради. Газда је млађем сину поклонио коња и понудио му посао, не обазирући се на његове године. Он је то прихватио и вратио се кући са породицом.  Одмах је заспао јер је знао да га чека озбиљан дан. Газда му је после неког времана преписао фарму јер се добро бринуо о коњима. Син је саградио већу кућу за оца, брата и себе и живели су срећно до краја живота.

Никола Павловић, 52

 

Шта се то крије иза планине?

Некада давно, у некој далекој, далекој земљи, биваше једно село, а до села једна велика, џиновска планина. Било је то још у време када нису постојали телефони, рачунари и остале џиџа биџе.

Од врха до подножја планине текла је река. Људи, који су живели у том селу, су именовали реку: “Тахгамон”, по легендарном бићу сличном ономе које ми зовемо аждаја. У селу су живели углавном старији људи, па није било много деце. Само три детета су живела у селу. Пошто их је било само троје, стално им је било досадно, па једном тако упадоше у невољу. Једног дана договорили су се да се ишуњају из њихових колиба где су живели са родитељима, касно ноћу, па тако и буде. Те вечери, баш кад су сви заспали, они се ишуњаше из кућа и сретну се код великог дрвета у средини села, поред великог споменика који обележава легендарног ратника, “Бак Ковис”-а, Чак Норисовог предака, који је још давно, пре почетка времена отерао змаја Тахгамона из села. Када су се срели код дрвета, они су одлучили да пробају да призову митско створење “Сашимисако”, из древне кинеске митологије, код листа живота и смрти, тачно поред једног великог жбуна, који је личио на шишмиша са лављом главом. Када стигоше тамо, сви у глас викну: „Чинг донг бонг динг“, како у великој књизи забрањених ствари пише да се никад не ради. У том тренутку, земља је почела да се тресе, некакав одвратан мирис, као да је неко прднуо је испунио ваздух, али, уместо да се појави Сашимисако, иза планине изађе змај Тахгамон, и крену према селу. Деца потрчаше за њим. Када  стигне до села, змај се загрцне и случајно запали једно дрво које је било близу једне колибе у којој је живео најстарији становник села. Док кажеш кекс, змај поче да терорише село и сви се пробудише и изађоше из колиба. У тренутку када је сва нада била изгубљена и сви су мислили да је све готово, планина се преполови на пола, и из ње излети Чак Норис. Чак својом моћном ногом шутне змаја и улети право у преполовљену планину, која се у истом тренутку затвори.

„Али Чак, куће нам и даље горе!“, узнемирено су узвикивали становници села. „Не брините се и даље сам ту“, рече Чак, и оде поред планине, до реке и тамо узме у руке сву воду која је тамо текла и баци је на село.

С обзиром да су сви били мокри, село је било угашено, Чаку је направљен споменик и сви су били срећни и задовољни.

Игор Падурјан, 52

 

Вештичина пећина

Некада давно постојао је један краљ. Он је имао два сина.

Једног дана синови дођоше код оца и рекоше му да мисле да је време да оду у свет и нађу себи жене. Краљ на то пристаде и даде им по један град.

Чуше они од неке старице да у близини постоји пећина у којој живи вештица са њене две прелепе ћерке. Принчеви, који су волели лепе девојке, одмах упиташе старицу да им каже још о вештици и њеним ћеркама. Старица им рече да ће вештица поставити три изазова. Она рече да се нико досад жив није вратио из пећине. Принчеви се поздравише са старицом и уз њене поздраве пођоше према пећини. Пошто им је старица објаснила како да стигну до пећине најбржим путем, убрзо стигоше на своје одредиште. Тек што стигоше, вештица промоли главу из пећинске таме. Вештица им рече да ако стварно желе њене ћерке за жене треба да прођу неколико изазова. Како то рече, повуче се назад у сенке. Принчеви који су заиста желели њене прелепе ћерке за жене пођоше за њом у пећину. Тек што уђоше у пећину за вештицом, нађоше се у великој просторији.

Вештица рече: „Ваш први изазов је да решите загонетку коју вам поставим, затим морате тачну количину поврћа извући из ових буради.“

Док је то изговарала показивала је на три бурета до врха напуњена поврћем. У првом је била шаргарепа, у другом кромпир и у трећем репа.

„Загонетка је: госпа у двору, а коса јој на двору.“ рече вештица.

Браћа која су добро знала један другог и били су врло паметни у исти час узеше једну репу из бурета. Вештица климну главом и промрмља нешто неразумљиво.

Показујући на врата у поду собе она рече: „Идите доле у лавиринт, убијте чудовиште које тамо живи и донесите ми његову главу назад као доказ.“

Принчеви вратише репу где је била и послушно сиђоше у лавиринт.

Ходали су по лавиринту неко време и онда коначно набасаше на чудовиште. Био је то трол барем три метра висок. Он отвори своја џиновска уста и зарежа. Један од принчева скочи на зидић поред и са њега скочи на чудовиште, ухвати га за језик и повуче га на братовљев спреман мач. Његов брат га прободе кроз срце и одсече му главу. Њих двојица поносно одоше вештици и показаше јој главу. Она онда откључа врата која су била иза ње и рече:

„Ваш трећи и последњи изазов је да моје ћерке безбедно изведете из пећине кроз лавиринт. Они уђоше и видеше две прелепе девојке које су седеле на столицама. После неког времена, они коначно нађоше пут из лавиринта, поведоше своје будуће жене кући и организоваше велико венчање за обојицу. После тога сви су заједно живели у срећи и љубави до краја живота.

Анђела Живковић, 51

 

 

Принцеза Мари

Некада давно, иза седам мора и гора, постојало је једно краљевство. У том краљевству живели су краљ и краљица. Они су лепо и моћно владали, али су туговали јер нису имали деце. Тако једног дана краљица оде у шетњу по шуми. Шетала је тако кад спази птичицу са повређеним крилом. Она је узе и одведе у палату. Чувала ју је и бринула се о њој све док се није опоравила. Тада ју је пустила. Одједном, птичица проговори и рече да ће јој се одужити, па нестаде. Краљица се уплаши и рече краљу. Он се само  насмејао и рекао да јој се учинило. Једне вечери, док су краљ и краљица спавали, кроз прозор улети иста она птичица, али не сама. Пробуди она краља и краљицу и они вриснуше од страха кад угледаше исту ону птичицу и прелепу вилу. Вила рече да ће, пошто су помогли птичици, добити дете. То се и догоди: недељу дана након тога краљ и краљица добију девојчицу по имену Мари. Толико су били срећни да су се плашили да јој се нешто не деси. Због тога није излазила из палате, није се играла са другом децом и није ишла у школу, него су наставници долазили код ње. Мари је све више расла. Због тога су је закључали у високу кулу. Године су пролазиле и Мари је израсла у прелепу девојку. Није могла да поднесе да буде закључана  и да се дружи само са својим псом Доном. Зато, док је краљ био код ње, она му узме један од многих кључева. Кад паде мрак, заједно са Доном пође на место које није било на мапи.

Мари је била другачија од других девојчица, волела је мачевање, разне спортове, а није волела дотеривање и облачење. Ишла је тако и ушла у мочвару, која је била толико гадна и смрдљива да нико није хтео да уђе у њу.  Већ на средини пута спази велики дворац. Мари појури кад испред ње искочи змај. Она извади мач, али прекасно.  Змај је зграби и одведе у пећину. Дона појури према дворцу. Њу спази принц. Она је лајала и показивала њушком ка мочвари. Принц узе мач и крете. Кад стигоше змај рече да мора да прође два теста. Први задатак је био да оде на највећу планину и узме златно јаје које чува велики орао. Други задатак је да на дну океана од сирене узме најсјајнији бисер. Он оде на планину и узе јаје док је орао спавао, од вештице узе напитак да дише под водом. Да сирени лепо огледало и побеже са бисером. Змај нестаде и принц пољуби принцезу. Они се заволеше и направише највећу свадбу на свету на којој су били и пресрећни родитељи принцезе.

Анђелија Рајчић, 52

 

Добри пастир

Некада давно, када је све било могуће, један младић је враћао стадо оваца са испаше у газдин тор. Уморан и гладан, радовао се зарађеном новчићу који ће добити од газде да би купио нешто за вечеру старом оцу и мајци који су га чекали код куће. Радио је као пастир још од кад је био дечак, али од тог посла било је мало вајде, тек да се преживи. Враћајући се кући са векном хлеба и мало јабука у руци, угледа старца како седи на камену поред стазе. Старац је причао нешто сам са собом, па га младић знатижељно упита да ли је добро. Старац рече: „Пошао сам на дуг пут, ноге ме још увек некако носе, само ме је глад уморила.“ Младић се сажали и пружи старцу хлеб и јабуке, па рече: „Сутра, када поново зарадим новчић, купићу хлеб, а ви сада идите и одмарајте уз пут. Старац се захвали и пружи му своју стару торбу за успомену, у којој ће сваког дана носити хлеб својим родитељима.

Стигавши кући, младић исприча оцу и мајци шта се догодило, а они се насмејаше и рекоше: „Благо нама кад имамо тако доброг сина.“ Младић је загледао торбу па је на крају и отворио. Хиљаде новчића испало је из торбе. Била је то награда за његову доброту. Направио је кућу, налик малом дворцу, а и трпеза је увек била пуна разних ђаконија. Имао је и своје стадо, али је и даље вредно радио. Своју доброту је носио у души и увек помагао другима. Никада није заборавио старца.

Ненад Радојковић, 52

 

Чаробни штапић

Некада давно била је краљица која је имала једну ћерку. Ћерка је јако волела природу. Једног јутра решила је да тајно оде из двора и да понесе храну. Наредила је слугама да никоме не кажу где је отишла и да јој направе кућу на врху једне планине. Слуге су то учиниле и направиле су кућу тамо где је принцеза хтела. Мајка је приметила да нема принцезе и цео дворац је почео да је тражи. Свуда су је тражили и нигде је није било. Краљица је онда одлучила да организује потрагу и ко нађе принцезу добиће њену руку. То је чуо принц из другог краљевства и решио је да је тражи. Принцеза је чула за то и почела је да прави нову кућу дубље у шуми. Док је правила кућу чула је неке гласове и отишла да види да ли су то стражари. Ишла је споро, корак по корак, и у једном жбуну видела је како разговарају вук и овца. Почела је да се смеје јер никада није видела да разговарају вук и овца. Вук је чуо њено смејање, провирио је иза збуна и видео принцезу како лежи на земљи и смеје се. Вук и овца су јој пришли, а она је престала да се смеје и полако почела да се помера од њих, све док вук није рекао:,,Где ћеш, нећемо ти ништа“. Вук и овца су јој објаснили да су они брат и сестра и да су такође краљевићи и да их је тетка која је вештица претворила у животиње. На то се принцеза зачудила и питала зашто им је то тетка урадила. Овца је одговорила:,,Наша мајка је владала једним краљевством, а тетка је исто хтела да буде краљица, али наша мајка је наследила престо. Стално је претила да ће јој убити целу породицу. Тако нас је једног дана претворила у животиње. Тетка живи дубоко у шуми и само неко ко је јак и мудар може да јој узме чаробни штапић и да је уништи.“ Принцеза је решила да им помогне. Сви заједно су отишли до теткине куће и кроз прозор су видели како прави чаробни напитак уз помоћ њеног чаробног штапића. Принцеза се полако ушуњала у кућу са вуком и овцом, али је почела да штуца. Тада их је тетка видела и заробила их. Принц је чуо да принцеза воли природу и отишао је у шуму да је тражи. После много дана тражења, изгубио је сваку наду и таман кад је мислио да одустане, видео је једну малу кућу одакле су се чули неки гласови. Када се приближио, чуо је тетку која је претила да ће да уништи све краљеве јер сада има велике моћи и владаће целим светом. Принц је видео принцезу, овцу и вука заробљене у кавезу. Ушао је тихо кроз прозор. Пошто је тетка седела за столом пришао јој је с леђа и полако узео штапић који је био наслоњен на сто. Тетка је скочила и угледавши принца рекла му да ће га претворити у жабу ако јој не врати  чаробан штапић. Принц се на то насмејао и упитао је како ће то урадити без штапића. Тетка побесни,  узме секиру и хтеде да удари принца. Он извуче мач и уби тетку. Принц је затим ослободио принцезу, овцу и вука, чаробним штапићем је покушао да вука и овцу претвори у људе, али му није пошло за руком. Онда је принцеза пробала и успела. Сви су кренули својим кућама, а принц код краљице да тражи принцезину руку. И сви су живели срећно до краја живота.

Ана Клобучар, 52

 

Бајка

Био отац и имао две ћерке. Једна се звала Руби, а друга Елиса. Руби је била зла и хтела је да само отац њу воли. Елиса је мислила да тако треба, али Руби није тако мислила, него је имала нешто друго на уму. Руби је отишла код једне чаробнице и рекла јој: „Добро ме слушај, одузећеш мојој сестри  лепоту и прелеп глас тако да буде ружна и има крештав глас.

„Добро“, рече царобница, „али мораћеш да ми донесеш својих 6 најлепших хаљина.“

Тако чаробница и учини, а Руби њој да својих 6 најлепших хаљина. Сада је Руби само требала да  изведе своју сестру Елису да се прошетају. Касније, кад се Елиса вратила кући, нестала је сва њена лепота и њен прелеп глас. Ни рођени отац није могао да је препозна, па је рекао: „Која је ово ружна девојка?“.

„То сам ја“,  одговори она .

„Ти ниси моја ћерка“,  рече он.

Отац је туговао за својом ћерком. Руби је хтела да га орасположи, али он је био и даље тужан. Елиса је отрчала у шуму и плакала, питала се зашто је отац није препознао? Њено плакање је направило бару у којој се осликавало шта се заправо десило. Елиса је била изненађена, није знала да јој је сестра радила иза леђа.

„Хоћу ли икада видети свог оца?“,  рече она. Одједном, чуо се један страшан и груб глас: ,,Немој се бојати и туговати, ја сам чаробница која је учинила да немаш лепоту и прелеп глас, али не брини вратићу ти твој глас и твоју лепоту.’’

„Како?“,  рече Елиса.

,,Тако што ћеш испунити три задатка’’, рече она Елиси. „Видиш она троја врата? Први задатак ће ти бити да нађеш ружу усред зиме, али пази, ако се убодеш на трн ти ћеш умрети. Други задатак ти је иза других врата. Тамо је један цар. Е том цару ћеш поклонити поклон који му никад нико није поклонио. А трећи задатак је иза трећих врата. Иза тих врата је једна вештица која претвара људе у камен. Ти треба да учиниш да престане да претвара људе у камен. И да ослободи све оне људе што су претворени у камен.

Елиса уђе иза првих врата где је вејао само снег. Елиса је одједном угледала брдо снега, па је била радознала и хтела да види шта је испод. Онда је ископала рупу и у тој рупи је био неким чудом један букет ружа, ни увенут ни распаднут, сасвим савршен букет ружа. Али био је проблем како ће га ухватити, ако се убоде на трн она ће умрети. У трену паде са неба један пар рукавица. Елиса навуче рукавице, узме ружу, оде код чаробнице и да јој ружу. Сад девојчица оде до других врата и тамо у двору се чуо цар како плаче и виче: ,,Нико ми није поклонио поклон од срца!’’ Сви су стајали у реду и избацивали су се један по један. Али Елиса се није уплашила, она је кренула даље. Када је ушла у двор рекла је цару: ,,Часни царе, даћу ти поклон који ти нико није дао.’’ Чим је то  рекла она га је загрлила.

’’Нико ми није дао овај поклон реце цар.’’ Девојчица крене даље и угледа још једна врата. Она уђе и иза њих виде једну вештицу баш као што је чаробница и рекла: ,,Вештице, ако и ја претворим једног човека у камен ти ћеш ослободити све људе што си их претворила у камен. Ако не успем онда ћеш ме убити.“

„Добро“, одговори вештица, „али дајем ти један дан!“ Елиса није могла да претвара људе у камен, али пошто је била паметна, она оде у пећину и исклеше од једне стене човека. Сутрадан она довуче статуу до вештице правећи се да га је она зачарала. Вештица поверује у то па ослободи све људе што је претворила у камен, па се затим претворила у прах. Тада јој чаробница врати њен прелеп глас и лепоту. Када се девојчица Елиса врати кући она исприча све оцу. Отац је хтео да отера Руби, али Елиса га је зауставила и рекла: ,,Немој је отерати можда ће бити добра.” Отац рече: ,,Ти си паметнија од мене и волиш своју сестру без обзира да ли је била зла према теби, зато је нећу отерати.“ Тада је Руби постала добра и сви су живели срећно у миру и слози до краја живота.

Марија Несторовски, 52

 

На крилима змаја

Био једном један сељак који је имао једног сина. Пошто су они били сиромашни, син је пошао у свет у потрагу за великом срећом и богатством, али, пре поласка, отац даде сину четири магична семена и рече: “Кад год западнеш у невољу, употреби једно семе”. Син није разумео значење очевих речи, али је узео семење, опростио се од оца и кренуо у свет.

После недељу дана путовања, гладан и изнурен, дечак је наишао на један мали град. Таман да покуца на врата прве куће за мало хране и воде, он паде од исцрпљености. Прелепа девојка отвори врата и спази дечака како лежи испред куће. Одмах га је придигла, положила у кревет и дала му воде и хране. Дечак се наједе па тако сит заспа.

Дуго је дечак спавао, а лепа девојка је бдела над његовом постељом. Када се пробудио, дечак се захвали девојци на гостопримству али примети да је она обучена у црно. На његово чуђење, девојка тужно одговори: “Све девојке овог градића су у црнини, откад су нам краљеве кћери украле магични штап среће. Од тада, ми не знамо за друго осећање осим патње и туге”. Дечак храбро рече: “Не брини, добра девојко, пронаћи ћу краља и његове кћери и вратићу срећу у ваш град”. Девојка му кроз тужан осмех захвали и рече да су многи младићи покушавали да поврате магични штап, али да је краљ увек успевао да их надмудри  постављајући им немогуће задатке и да им на крају одузме живот. Дечак је био упоран да му девојка покаже пут до краљевог дворца па она на послетку пристаде и рече му да на врху планине изнад градића живи краљ са три своје кћери. Дечак се још једном љубазно захвали, узе своје семе и пође да тражи краљев дворац.

После три дана пењања уз планину, дечак коначно наиђе на краљев дворац. На повик стражара да стане и да каже зашто је дошао, дечак одговори да је у потрази за послом и да је чуо да су краљу потребни баштовани за нови врт његових ћерки. Стражар поверова и пусти га у зидине дворца.

Када је сазнао од дечака да је искусан баштован, краљ му даде посао и кућицу у дну врта. Али, краљ постави дечаку услов да мора да пази на његове ћерке које ноћу беже из дворца. Ако ујутру кћерке не буду у својим одајама, краљ ће дечака за казну погубити. Дечак пристаде и оде да спава.

Краљеве ћерке сазнаше да имају новог баштована и договорише се да и њега отерају као и све претходне. Сачекаше ноћ да дечак заспи и искрадоше се из дворца. На дечакову срећу, мрав је то све видео и одмах је пробудио дечака и рекао му: ”Девојке су се претвориле у кртице и сакриле се у Земљу”. Дечак се сетио шта му је отац рекао и искористио семе. У том тренутку, одједном из семена ниче џиновска биљка месождерка која је извукла кртице из земље. Кртице се претворише у девојке баш у тренутку кад је свануло. Краљ је изашао из дворца и видео дечака са својим ћеркама. Тако је дечак испунио први изазов.

Друге ноћи уследио је нови изазов. Девојке су опет побегле, али овај пут девојке су се претвориле у вране и одлетеле иза месеца. Дечака је пробудила врана која је видела девојке. Дечак је бацио семе и одједном је дошло јато врана и повезло га иза месеца. Јато је ухватило три одбегле вране и чим су дошле на земљу вране су се претвориле у девојке и баш тад је свануло. Краљ је видео дечака са девојкама и дао дечаку трећи задатак – да нађе прстен у језеру по ноћи.

Кад је пала ноћ, дечак је започео потрагу за прстеном. Дуго га је тражио по плиткој језерској води,  али узалуд. Од муке је заплакао и то је приметила једна жаба са обале језера. Жаба доскакута до дечака и упита га зашто плаче. Када је чула његову муку, жаба чудно и гласно закрекета. Одједном, из плићака језера промоли главу златна рибица. Жаба исприча рибици шта се десило, а рибица дозове све рибе у језеру да почињу да траже прстен у рибама. После силног тражења нађу прстен у риби и са њим један штап о коме је девајка причала. Дечак је дао прстен краљу, узео га је и одмах наредио да га погубе. Дечак је трчао ка излазу из дворца, али узалуд зато што га је пратила краљева стража. Чим је изашао из дворца одмах је бацио чаробно семе и одједном се појавио огромни сиви змај са оклопом, змај је пљунуо ватру убио војску, краља и срушио је дворац.

Тако је змај спасио дечака и вратио га је код девојке. Одмах је дечак видео да су све девојке у другим бојама, а он се оженио са својом девојком, постао је нови краљ и живео је срећно до краја свог живота.

Стеван Марјановић, 52

 

С А Д Р Ж А Ј:

 

Брат и сестра – Јелена Вељковић, 51………………………………………….1

Била једном једна принцеза – Анђела Јовановић, 51………..4

Најхрабрија – Теодора Јовић, 52………………………………………………6

Земља вилењака – Никола Јовановић, 52………………………………10

Некада давно – Милица Цветковић, 52…………………………………….11

Страшан вампир – Милан Тодоровић, 51………………………………..14

Гроф Дракула  – Кристијан Стојановић, 51…………………………..15

Чобанин и три овце – Андријана Грујић, 52…………………………16

Чудесни свет – Андрија Калезић, 52………………………………………….18

Усамљени чобанин – Сава Стевић, 52………………………………………20

У потрази за принцезом – Марија Цакић, 51……………………….22

Права љубав – Јована Младеновић, 51……………………………………25

Краљева срећа – Емилија Јотић, 52…………………………………………28

Увек  постоји нада – Анђела Јовић, 52…………………………………..30

Принц, принцеза и вештица- Милица Локваревић, 51…..33

Краљ, син и две аждаје – Алекса Јотић, 51…………………………..35

Син који је волео коње – Никлола Павловић, 52 ………………36

Шта се то крије иза планине? – Игор Падурјан, 52………….38

Вештичина пећина – Анђела Живковић, 51…………………………..41

Принцеза Мари – Анђелија Рајчић, 52………………………………..45

Добри пастир – Ненад Радојковић, 52…………………………………..48

Чаробни штапић – Ана Клобучар, 52…………………………………….50

Бајка – Марија Несторовска, 52…………………………………………….53

На крилима змаја  – Стеван Марјановић, 52……………………….57

 

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements
  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: