Аудиција за нову позоришну представу

logo_uaa_nepravda_mСледеће недеље ће бити одржана аудиција за нову позоришну представу „Уааа неправда!“. На аудицији имају право да учествују ученици петог, шестог и седмог разреда. Потребно је да ученици изаберу лик који мисле да могу најбоље да донесу и да науче напамет текст који тај лик говори. За све информације можете се обратити наставнику Слободану Јотићу, путем Фејсбук друштвене мреже или лично. У среду ће текстови за аудицију  бити у библиотеци, а до тада можете да их преузмете овде. Audicija.

УЛОГЕ:

Сандра: Лелина најбоља другарица, површна, неразумљива, заклања се иза Леле.

Лела: Доминантна, популарна, нетолерантна, жели да буде „главна“

Цаца: Не воли неравду, протагониста, покушава да реши проблеме

Рамиза: Ромкиња, жели да буде укључена јер зна да вреди

Ђоле: Спортиста, бахат, жели да одлучује, искључив

Наставница Гоца: Добра, тактична, отворена

Миша: Ђолетов друг, све се слаже са Ђолетом, није злонамеран

Блажа: Избеглица и дошао са села као мали у град, добар је и покушава да се избори за своје место

Шипка: Уметник, црта графите, мало прича, омиљени филм „Матрикс“, мршав

Коста: Насиљем реагује на одбацивање од друштва, жели да се уклопи

 

 

  1. СЦЕНА

 

Сандра : У колко сати је данас проба?

Лела: У три, него замисли шта се десило, јуче сретнем Косту у продавници. Цима ме испред касе и каже да хоће и он да глуми у представи.

Сандра : И?

Лела: Шта „И?“. Рекла сам му да то не може свако, већ само изабрани. Замисли, дошао са улице и тек тако да глуми.

Сандра : Једном су Влада и Жаре из моје улице глумили како нешто једу. А нека деца су се нешто играла. А онда их је Жаре терао да сви глуме, а мени није било јасно зашто се сви не играју. Мислим, ако једни једу нешто, а други се играју, ја мислим, ако они што једу треба да се играју, а они што се играју треба да поједу оно што су други јели.

Цаца: А зашто не могу и остали да буду у представи, по чему сте ви то изабрани?

Лела: Е па ми знамо да глумимо, схваташ то не може свако. Треба супер да причаш, да будеш лепа и забавна. Е то је глумица.

Цаца: А како знаш да Коста не зна да глуми?

Лела: Е па знам, ако и ти хоћеш да глумиш, сад не може. И Ђоле је у представи, али ти ниси, да знаш, хајде Сани треба да ми помогнеш око костима.

Цаца: Шта она замишља да је. Ух. Баш сам љута. У школи се спрема представа, а Лела мисли да је главна и да може да одређује ко ће да глуми.

Рамиза:А шта има у тој представи?

Цаца: Ма не знам. Шипка ми је рекао да он глуми Пикаса. Али су сви одабрали ко шта хоће. Зашто не би неко други могао да проба. Ако није за то. Шта да се ради.

Рамиза: А ко може да глуми?

Цаца: Па то ти говорим. Лела је умислила да ваљда њој треба да се свидиш па да будеш у представи. А сећаш се и онда када ти је рекла да не можеш да певаш у хору.

Рамиза: Да. А онда је дошла наставница Гоца и рекла да је тужна када се задиркујемо и да би волела да се помажемо, а не да се вређамо. После сам још мало седела са њом ту на степеницама.

Цаца: Питам се зашто наставница Гоца не избаци Лелу, па да престане да се прави важна.

Наставница Гоца: Надам се да сте спремни за пробу. Има још доста посла, а датум представе је јако близу. На прошлој проби сви смо се сложили да нам на крају недостаје још једна сцена. Мислила сам да вам предложим да се у тој сцени појави још један лик, новинарка која ће да интервјуише све остале и да их онда фотографише. Позвала сам још једну девојчицу да нам се придружи. Она се већ припремила за ту улогу и смислила је чак и костим.

Рамиза: Драги гледаоци, данас ћемо причати са онима који су у свом послу достигли врх. Видећемо поворку најпознатијих. Част ми је да вам међу њима преставим сензационалну, непревазиђену Бритни. Позивамо и највећег кошаркаша Дивца. Позивамо и славног Пикаса. И великог Николу Теслу. Ето драги гледаоци сви су овде око мене познати и свако је на свој начин вредан.

Лела: Како! Ви сте мене преварили, ви немате право. Наставнице Гоцо. Она је смислила неку лаж само да се увуче на представу, она не може…

Наставница Гоца: А зашто

Лела: Она није као ми и не може да глуми са нама

Наставница Гоца: Зато што је Ромкиња. Можда те брине шта ће се догодити ако нам се неко нови придружи.

 

 

  1. СЦЕНА

 

Ђоле: Чујеш ли ти ово брате? Да све буду као Цаца. Али видиш не би било лоше да се и ја тако умножим и да сви буду исти као ја. Кад играмо баскет све страва играчи, као и ја. .. Било би страва.

Миша: Замисли само да се играју текме брате и ништа друго.

Ђоле: У човече од тога би могло да се рикне.

Миша: Фрка је само ко би нам онда спремао собе. Код мене је увек крш, а ни код тебе није боље. Треба нам Хари Потер да средимо ствари. А и мало је глупо да на рођендану буду сви исти као и ти. Онда кад честиташ морао би самог себе да пољубиш.

Ђоле: Бљак! У почетку је била баш добра идеја.

Миша: А шта ћемо за дресове за суботу кад немамо грб? Блажа каже да Шипка може да нам га нацрта. Знаш Шипку?

Ђоле: Онај из Петнице што је мало пиглу.

Миша: А и мршав је, као да су га тањили оклагијом

Ђоле: А шта се Божа залепио за Шипку, реко сам да не може Шипка да нам црта грб.

Шипка: Зашто ја не могу да га нацртам. Ти ни незнаш како ја цртам.

Ђоле: Види се на теби да си много смотан, бре. Погледај како је Пеца нацртао онај нови графит.

Шипка: Тај графит сам ја нацртао.

Ђоле: Ти?! Ипак не можеш. Мали си и никакав. Немаш појма о баскету.

 

 

  1. СЦЕНА

 

Коста: Где си ти крено мали?

Блажа: Шта те брига.

Коста: Ти би на екскурзију, а торба ти је ко за пијацу.

Блажа: Шта те брига каква је.

Коста: Еј, није екскурзија за такве, него боље ти је да се вратиш у то твоје село, тамо те бар чекају овчице.

(окреће се Цаци)

Блажа: Ни он није одавде, а мене зеза. „Врати се у своје село“. Па шта ако је село, ми смо одатле отишли када је пошео рат. Човече, свуда су летеле бомбе па смо морали да побегнемо. А после те баш не воле што си избеглица. Као свима сметаш. Био сам мали, тако да сам моје село и заборавио.

Коста: Опет ми причате иза леђа, е не може више тако. Е, ја ћу…

Блажа: Шта ћеш ти ?

Коста: Ма шта ме брига мислите о мени.

Блажа: А шта мислиш да ми мислимо о теби?

Коста: Ма шта знам, не воле ме, неће да се друже са мном.

Блажа: Како то знаш, је ли ти неко нешто ружно рекао.

Коста: Како то знам, па шта је било кад је Мишин тата дошао да га вози кући, а. За мене није било места. За мене никад није било места. Сећаш се на часовима физичког…

 

  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: