Да имамо поштовање једни према другима

Наставница Милица Матић, која је највећи део радног века провела у Основној школи „Свети Сава“, ових дана одлази у пензију. То је био повод да се заједно присетимо тих година и упитамо нашу наставницу за њене утиске о школству, ученицима, њеним утисцима и искуствима, као и плановима за будућност.

  • Можете ли да нам опишете први дан у овој школи?

То је било јако давно. Пре 35 година. Првог септембра 1979. Упознавање са ученицима и оним што их чека.

  • Пошто сте предавали мојој мами и многим генерацијана пре нас, можете ли да упоредите ђаке тада и сада?

_MG_4719  Могу. Јако је велика разлика. Они ђаци су били много послушнији, много вреднији, много озбиљнији и на њих је утицало кад их изгрдиш. А данашње генерације имају јако лош однос према раду, јер сви би оцену без труда, без имало залагања, без напрезања. А да не причамо о томе да је понашање јако лоше, дисциплина, изразавање. Ранији ученици могли су да осете срамоту и осећали су се, да кажем, обавезнима да се поправе ако их наставник прекори и да више не буду такви. Некада су ђаци имали бољи однос према наставницима, данас наставник опомиње ђаке и то не једном, него више пута, мирни су само пар минута, па опет наставе. Једноставно, као да наставник није ништа ни рекао. Разлика је велика, а у понашању највише. А да не причамо о речнику. Речник и вокабулар којим они располажу, у ствари како се данас изразавају и онда, то је велика разлика.

  • Да ли сте се надали да ћете у овој учионици провести остатак вашег наставничког позива?

Кад сам почела да радим ово није био кабинет физике, кабинет физике је био тамо где је сада кабинет за биологију и хемију. Када сам дошла, баш те године је направљен нови кабинет и био је много леп, са новим намештајем и био је предвиђен да се ту држе часови из хемије и математике. Постојала је могућност да се ту раде експерименти. Међутим то није испоштовано од стране ученика у периоду кад сам ја била одсутна на породиљском. Нису водили много рачуна о томе да се сачува имовина, као сто ни ви данас не водите много рачуна о томе._MG_4728

  • Можете ли издвојити неки догађај који Вам је остао у сећању?

Мени је најлепши догађај био генерације ученика које су прошле поред мене, које срећем и дан данас, које имају већ 20 година радног искуства, а били су моји ђаци, који се још увек срдачно јављају. То је за мене нешто најлепше, а има их јако пуно где год се окренем.

  • Шта сматрате највећим успехом у школи?

Мој највећи успех јесте што су генерације и генерације мојих ученика данас корисни људи овог друштва, вредни радници који имају своје породице и своју децу, коју усмеравају у том правцу. Мислим да нема већег успеха, да нема већег, да кажем, дара за човека.

  • Да ли бисте поново били просветни радник када би могли да бирате?

Да. То је позив који ја највише волим. А највећу захвалност дугујем мојој наставници хемије из основне школе. Она је у мени развила ту жељу. Први посао ми је био у школи где сам и сама учила и имала сам ту част да мењам баш ту моју покојну наставницу. Она ми је била узор својим ставом, начином на који нам је преносила знање, а умела је и да се нашали са нама и да нас разуме. А када смо ишли на такмичења она се није штедела, као што ни ја не гледам на време кад спремам моје ученике. О томе сведоче и награде које су ученици ове школе освајали у прошлости, поготово 2. и 3. места, освајана на савезним такмичењима у периоду од шест година за редом. Списак ученика који су освајали награде је велики, а завршава се ове године, похвалом на републичком такмичењу из физике.DSCN2246

  • Да ли Вам је жао што одлазите од нас?

Жао ми је јер је то нешто што сам радила скоро 37 година, нешто што оставља велики траг, па мислим да је сад време да се посветим себи, својим унучићима, јер ће неки од њих за коју годину бити такође ђаци, можда баш овде.

  • Шта сте научили од Ваших ђака?

Мислим да је то учење обострано: они су од мене што-шта могли да науче, а и ја од њих. Пре свега, треба да кренемо ка једном, да будемо добри људи, да имамо поштовање једни према другима. Ако ја могу да поштујем сваког ученика, требало би и они да узврате истом мером. Међутим, то није лако јер су ђаци некад фини, некад поштени, некад су дивни, а некада знају да буду и џангризави.

  • Шта би могли да посаветујете колегу који ће да Вас наследи?

Много се више постиже лепим рецима, другарским ставом, разумевањем ученика за његове проблеме, него строгим и званичним односом. Мислим да треба размутити линију, да не буде црно и бело, него да буде мало и сиво, онда ће мало ученик да попусти, мало наставник, наћи ће неки заједнички језик, па ће тако бити више постовања, рада и свега.

Мирјана Милосављев, Николина Синдик

  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: