Време плакања или кратак курс новинарства

Последњих дана првог полугодишта у школи се осећа претпразнично расположење; ученици су насмејани, неки због добрих оцена, а неки јер је распуст све ближе. Ипак, из једне учионице деца излазе тужна, помало уплакана, као да унутра неко редом закључује најслабије оцене. Новинари наше секције, трагом ове информације, питали су неколико ученика за разлог њиховог лошег расположења. Од све деце добили смо исти одговор: „Одлази нам наставник Зоран.“

Распитали смо се и сазнали: наставник математике Зоран Перић, одлази из наше школе у основну школу у Великом Градишту, одакле је и родом и где тренутно живи. Тако смо одговорили на пет кључних питања која свака ВЕСТ треба да садржи. Знамо ШТА се десило, КО је у питању, ГДЕ, КАДА и ЗАШТО одлази. Можемо да формулишемо вест… Ипак, нешто као да недостаје. Негде смо погрешили…

Идемо испочетка.

Шта је овде вест? То што наставник математике Зоран Перић одлази из наше школе или то што деца којима је предавао неутешно плачу?

Новинарски инстинкт нам говори да је у питању ово друго. Дакле, (ГДЕ) у нашој школи, (КАДА) на крају првог полугодишта, (КО) ученици петог и шестог разреда, којима предаје наставник математике Зоран Перић (ШТА) показују веома снажне емоције (ЗАШТО) јер не желе да изгубе свог омиљеног наставника. Добили смо вест…

Ипак, људски инстикт нам каже да права информација није изречена, да овој форми недостаје садржај. Да је прави живот сакривен у ткању догађања и то баш у нитима које повезују ове две вести.

Да би се приказала суштина потребно је изаћи из форме вести и пронаћи адекватан формат за нашу намеру. ИЗВЕШТАЈ би нам дао нове информације, али не би објаснио феномен. РЕПОРТАЖА би осветлила наставника Перића и његов рад и помогла би нам да сагледамо ентузијазам, љубав, приврженост и топлину које је уносио са собом у учионицу. Ипак репортажа би нам дала и безброј неважних информација.

Остаје нам КОЛУМНА:

„Из једне школе одлази један наставник. Учио је своје ђаке математици: скупови, разломци, операције, једначине… Успут, несвесно, пренео им је осећај за препознавање вредности. Редак таленат, којим могу да разликују добро од просечног. И док су се предавали групном, спонтаном плакању, онако детиње искрено и чисто, ти његови ученици нису ни били свесни да је то уобичајена реакција на губитак, на празан простор који остаје када из њега изађе неко ко вам је веома вредан и потребан. Неко ко је много више од наставника математике. У исто време, њихове сузе су прави одговор на животну лекцију о везивању, посвећености и доброти. То су мали бисери чија је шкољка учионица њихове школе.

Дакле и математика је живот, то је сада аксиом. И наставник може да буде највећи заједнички садржалац. Иако ђаци нису могли да се помире да су дисјунктни са својим наставником и да ће да победи операција његовог одузимања, погледали су кроз призму истине и видели шта је пирамида живота и да је њихова туга већа или једнака његовој.

Тако су деца добила идеалан тродимензионални модел наставника, прави референтни систем за упоређивање. Тако су добили много, макар онолико колико су изгубили.“DSCN2452

А како изгледа решење ове једначине можда нам може открити овај ИНТЕРВЈУ:

 Да ли је истина да је ово ваша последња недеља у учионицама ове школе?
– Да

Колико већ дуго радите у ОШ „Свети Сава“?
– Прошло је шест година како сам одржао први час у овој школи.

Шта бисте издвојили као специфичност ове школе?
– Вероватно велику структуралну разлику ученика и велику топлину коју сваки запослени емитује ка ученицима._MG_5780

Шта она значи Вама лично?

То је место где сам стекао професионалну афирмацију и које ми је прирасло срцу.

 Чули смо да ћете убудуће учити децу у школи у којој сте и ви некада били ђак. Да ли овде има кандидата који би могли да наставе вашим стопама?
– Наравно да има, сигуран сам да могу не само да наставе, већ и да ме претекну.

Шта бисте поручили својим ђацима и којим речима бисте обрисали ове сузе са њиховог лица?
У неким животним ситуацијама, човек жели да каже доста, а остане без речи. Мени се то дешавало током последње наставне недеље, био сам ганут везаношћу ученика за мене. Захвалан сам им за све наше заједничке тренутке и сигуран сам да ће наследник унети доста енергије и топлине при заједничком раду.

Шта бисте поручили свом наследнику?
Да верује у наше ученике и да обавља свој посао са доста ентузијазма.

 

  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: